Iz Fride: Jastogov rep

U Feraru, srednjevekovni grad na severu Italije, gde je rođen reditelj Mikelanđelo Antonioni, pozvao nas je jedan dobri čika Jevrejin, stručnjak za statiku koji radi na sanaciji kulturnih spomenika. Tamo se održavao sajam restauracije i konzervatorstva na kome su se prezentovali brod Galeb i riječka zgrada šećerane, kao dva zanimljiva restauratorska projekta.

Pre nego što smo otišli, raspitam ti se ja po čemu je čuvena ta Ferara i vidim na internetu da je moja najomiljenija poslastica, koju nisam nikad probala, originalno iz Ferare. Radi se o žutim kremom punjenom pecivu koje se zove jastogov rep. Naravno, u tom gradu koji je pod zaštitom UNESCO-a i vrvi od kojekakvih znamenitosti, kao znamenitost broj jedan ubeležim u tefter jastogov rep, bez toga se ne vraćam iz Ferare. 

Stigli smo kasno u hotel i odmah zaspali. Tek kad je svanulo i kad smo se izmigoljili iz svoje sobe, sanjivim koracima prema sali gde je bio poslužen doručak, kroz velike prozore ugledali smo grad: crveno utvrđenje od cigala koje su presecali kanali zelene ustajale vode, kroz čije se tesnace, tunele i trgiće, sunce pomaljalo koliko mu zidine dozvoljavaju, pa se svako obasjano mesto činilo kao oaza na kojoj niču stolice, klimavi stolovi, šoljice pune espresa i sočni trouglovi Margarite. Ali to smo ugledali tek kada smo prošli kroz grad. Pre toga, na doručku nas je dočekalo sedamnaest vrsta tartova, sto vrsta kroasana i hiljadu vrsta sireva, kao i u svakom italijanskom hotelu. Sve je izgledalo kao raj. Ipak, mislila sam u sebi, nije to ništa u odnosu na ono što me tek čeka – u odnosu na jastogov rep.

Nakon što smo obišli sajam, išli smo na Matisovu izložbu gde smo upali preko reda dugog sto metara i pipala sam Matisove skulpture, mazila im obline, dok su punačke žene iz obezbeđenja režale očima na mene. Jedan čovek na trgu, dok smo pili espreso, pričao nam da živi u kući iz dvanaestog veka i pitao nas koji to jezik govorimo, ja rekla hrvatski, Šarar rekao srpski. Svašta se još dešavalo, ali jastogovog repa ni od korova. Ušla sam u sve pekare i poslastičarnice, ma ne, nigde.

Taman sam se potpuno razočarala u Feraru, dođemo na jedan trg gde se dešava nekakav sajam domaće hrane, od tezge do tezge njušimo, sve nam se sviđa, sve bismo pojeli. U tom zanosu naletim na tezgu sa pecivima i vidim glavom i bradom JASTOGOV REP. Jao sreće! Jao oduševljenja! Već sam bila pomislila da je to neki mit, da jastogov rep i ne postoji ili su ga ferarski pekari još pre sto godina nepovratno preselili u Njujork. Psovala sam Ameriku i emigraciju, ali sad sam sve zaboravila, jer vidi evo, jastogov rep gleda pravo u mene, ovde na sred Ferare!

Koliko košta? Sedam evra. (Ujebote) Dobro daj, nema veze.

Sednem na sunce na klupu i zagrizem, a jastogov rep bajat, onako od prekjuče, ne baš ukusan, malo gumen, ma bezveze. Ali nije to sad bitno, bitno je da sam ga našla. Uostalom, kao da svi ostali ideali nisu u realnosti malo gumeni i bljutavi, a u mašti bili hrskavi i sočni, to tako ide, nije jastogov rep kriv. Žvaćem i ne bunim se. U Njujorku sigurno postoji savršen jastogov rep, evo upisujem u tefter da ga nađem kad odem, moj tefter sa idealima.

Fotografije: Unsplash