Iz Fride: Klanac strasti – Raša

Prolazimo pored mesta uglavljenog u dno klanca, u kome su sve kuće iste, namenski napravljene tridesetih godina prošlog veka da u njima žive rudari. Dvospratnice jednostavnih linija, prepoznatljiva arhitektura italo-fašizma, čista kao podrezani nokti, kao puritanski moral, sažeta i koncizna kao strog roditelj. U dnu mesta je takođe jednostavna, avangardna crkva. Jezivo umirujuća repetitivnost identičnih kuća poređanih u nizove. Prostor između nizova kuća čini se uzak i sablasan, kao klanac u klancu. Sve deluje pusto i zaboravljeno. Zaboravljeni zidovi i krovovi, zaboravljen rudnik, zaboravljena crkva. Kao da se ništa nije promenilo od tridesetih. Kao da obronci klanca nisu dozvolili vremenu da priđe.

Šarar gleda kroz moj prozor dok vozi, maše mi rukom ispred nosa i pokazuje na kuće:

– Kakva depresija, vidi ovo mesto, potpuno je ludo. Zamisli da odrastaš ovde, u Raši. Tu je odrastao Masimo Savić.

Kažem mu da gleda gde vozi i izvijam vrat kao žirafa da dobacim pogled preko žbunja koje mi zaklanja pogled na mesto koje me omađijalo. Jer videla sam u njemu smrt, zaborav, sputanost, bezizlaz, melanholiju, izopštenost, izolaciju. A videla sam i bele zavese kako se njišu na otvorenim prozorima kad se vetar smiluje da siđe u klanac, zatim cveće na terasama i bicikle naslonjene na fasade kuća. Nisam videla ljude. Da sam ih videla, bila bih manje obuzeta i mesto bi izgubilo tajnovitost. Videla sam samo tragove života kao obojene detalje na sivoj podlozi umrtvljene Raše.

Zamislila sam da živim tamo. Zamislila sam kako mora da je sladak svaki dašak vetra koji se spusti među kuće i samo ovlaš zaleluja ustajalo vreme. Zamislila sam žene koje zabijene u taj pupak kopna imaju sav mir ovog sveta dok presađuju svoje crveno cveće na terasama i peglaju bele zavese. Zamislila sam dečake koji voze bicikle tačno kroz lavirint kuća, u sumrak se parkiraju ispred rudnika i pričaju strašne priče. Zamislila poglede dvoje zaljubljenih koji se sretnu na ulici u izoštrenoj tišini letnjeg popodneva. Kako li mirišu kreveti i jastuci u devojačkim sobama. Mora da su umovi tamo stisnuti i proključali. Mora da su osećanja bujna kao prašume. Sve što sam zamislila učinilo mi se sto puta intenzivnije i uzbudljivije nego u nekom dinamičnom velegradu gde si raspušten, slobodan, na vetrometini, otupeo od izbora i mogućnosti. Raša te satera u ugao i stegne za grlo, pa ti nestane dah.

Pogleda zalepljenog za kuće, izgovorila sam odsutno:

– Ovo mesto je seksi.

Mi smo navikli da živimo u izobilju, da se rasplinjujemo u bezbroj mogućnosti, da nam se nudi više nego što možemo da ispratimo. Navikli smo da nas ta omniprisutnost troši i iscrpljuje. Nismo ni svesni benefita koje nam mogu doneti ograničenja. Um kreativnog čoveka ne izgleda kao Tokio ili Njujork, već kao Raša. To je klanac strasti, stvaralački nagon kome je svuda tesno, koji pomera brda da bi se ispoljio. Kad se u umu stvaraoca zažari jedna ideja, sva svetla Tajms Skvera se ugase; fokus anulira svet.

Budimo toga svesni u ovo klaustrofobično vreme koje nam ne daje da planiramo, koje nam je oduzelo budućnost. Nisu najveći problem zatvorene granice, zatvoreni restorani, prazni stadioni i policijski čas. Veći problem je zarobljenost u sadašnjem trenutku, nemogućnost anticipacije, ono što ja zovem „klaustrofobija“ vremena. Mi smo saterani u prezent. Ne možemo čak ni da utešimo sebe najbanalnijom rečenicom „biće sve ok“, jer nemamo pojma šta će biti.

Mi živimo prostorno-vremensku Rašu, bila bi šteta da je potrošimo na žalopojke i neuroze.

Fotografije: Unsplash