Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Dnevnik nevidljivih: 05

Kaže nije čisto. Budala. Sa poda može da se jede, nije čisto. E svašta. Pogledaj ti konjinu, molim te. Uvek sedi za istim stolom, dođe oko jedan, dva, prvo loče, popije deset piva, onda jede, guta, ne žvaće, isfleka stolnjak, isfleka košulju. Onda dođe kod mene, ispiša dasku i oko daske, i ne ostavi ni dinara. Neće da ostavi, kaže nije čisto. Pa čistije je nego kod njega u kući, to sigurno. Ja kad otvorim vrata od toaleta, malo da vidim šta radi narod, on kaže: „Baba, zatvori, smrdi“. Baba, on meni. Smrdi, on meni. Ako mu smrdi, što sedi ispred toaleta, jel tako? Onda ja zatvorim vrata, sedim ovde, čekam da ode, da se naloče i najede. Provirim ponekad, vidim još je tu, pa zatvorim. Tako nekad, kad mi je dosadno, čistim i kad je čisto. Volim da čistim. Kad stavim naočare, vidim paučinu ili da su fugne sive. Naprskam Aksel pa ribam. Taj Aksel ko je smislio – svaka mu čast. Nije toga ranije bilo, nego varikinom, pa udri. Ja ti ovaj posao radim već trideset godina, otkad sam u penziji. Radim i u penziji, pa radim, normalno. Mora čovek da radi. Kad nema šta da se čisti, onda nacepam ubruse pa složim, cik-cak. Gospodski. Nije to bilo ranije, nego peškir, pa nosi kući, peri, peglaj peškire, tegli tamo, tegli vamo, sad je sa tim ubrusima – gospodski.

Nisu svi ko ovaj mamlaz, nisu, ma kakvi. Ima finog sveta. Ma ima, kako nema. Ima ljudi što ostave i po sto dinara, dvesta. Ja kažem puno je dvesta, kažem, mogu dva puta da dođu u toalet za te pare. Ma i tri mogu, nego ti obično dođu samo jednom. Posle njih daska uvek čista. Bio mi je jednom i Zdravko Čolić, jeste, majke mi. Došao u Kalenić da ruča. Gospodin čovek, začešljan, sav miriše. Miriše na slatki patišpanj. Ne sećam se koliko je ostavio, marke su bile tada. Bude, bude tako i poznatih ljudi. Ima jedan reditelj što dolazi, crni, rek’o mi da je reditelj, pravi valjda te filmove, šta ja znam šta on radi. Uf, taj je govedo, taj loče za sve pare, pa kad se napije, onda se i drogira. Jeste, drogira, svega mi. Uđe u kabinu, nema ga po deset minuta, izađe, ni vodu ne povuče. Ja uđem za njim, u šolji ništa. Rekla ja ovim mojim šefovima, oni kažu – drogerant Stanka, pusti ga. Jednom mi je šou napravio, to bolje da vam ne pričam. Poteralo ga valjda, šta li, ti drogeranti ne umeju da se kontrolišu. Ušla ja za njim, pa to je strašno. Nikad mi nije bilo jasno kako ljude nije sramota da ostave za sobom tako… Uh, bolje da vam ne pričam kako. Strašno. To sve iz kuće ide, vaspitanje.

Ma i žene, to bolje da vam ne pričam. Kakvi žene urednije, ko to kaže?! Pola ih je aljkavo da te Bog sačuva. Kako to tako, evo, ne razumem. Najmanje razumem one što se veru, veru se po dasci, čoveče, sve otiske cipela nađem. Pa šta rade, da vas pitam, šta rade, što se penju na dasku? Pa nije to čučavac da se penješ cipelama da gaziš… E svašta. Svega ima. Majmunice. I po pet ubrusa uzmu, ko vele – nije njihovo, pa ne štede, što to ne volim. Uzmi lepo jedan ubrus, dva, dosta je, pa pametno iskoristi. Nego deset uzmu, tapnu malo ruke i bace. Čitav ubrus, ej! Nekad ja to izvadim iz kante, pa stavim sa strane. Ne vraćam, nije da vraćam, ma kakvi. Stavim sa strane, pa pločice kad ribam, brišem ubrusom na kraju da se sija, pa taj ubrus iskoristim.

Ma ima finih ljudi, kako nema, nego ove druge više upamtim. Ima finih, normalno. Ima jedna devojka, stalno isto dolazi, ostavi uvek po sto dinara. Pita uvek: „Teta Slavka, kako ste?”. Ma neka, šta fali, Stanka, Slavka, nikad je ne ispravljam, bitno da pita kako sam. Ko da je važno, Stanka, Slavka – isti đavo. Ma ajde. Ta mi je jednom za osmi mart donela ružu. Svega mi, ružu mi donela. Da l’ je baš meni donela, il je neko njoj poklonio, pa nju mrzelo da nosi, pa poklonila meni, ajde sad, ko da je važno… Poklonu se u zube ne gleda. I ovi iz restorana, oni mi isto uvek kupe ružu za osmi mart i za rođendan. Moj rođendan? Sedmi juli, ima i ulica 7. juli. Što, da nećeš i ti da mi za rođendan nešto kupiš? Ima i jedan deda što dolazi što mi stalno plaća kafu. A deda ko deda, ne volim ja dede. Jeste moj ispisnik, ali ja sam za njega… ma ihaj! Deda se gega, za kvaku se pridržava, jedva hoda. A vidi ja, vidi, sad mogu na stolicu da se popnem onu paučinu da dohvatim. Gle sad.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Tri neodoljiva jesenja recepta sa jabukama

Budući da je prava, kišovita jesen već stigla, ovih dana radujemo se toploj, ušuškanoj atmosferi kod kuće uz omiljene knjige,…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…