Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Spavaćica

Bila je topla letnja noć, spavali smo otkriveni. Na sebi sam imala onu belu maminu spavaćicu sa tankom crvenom vrpcom koja obrubljuje okovratnik i vezuje se na grudima. U tu spavaćicu su utkana moja prva sećanja na majku, na bezbrižna dečija jutra, na njenu crnu razbarušenu kosu koja pada po ramenima, dok ujutru, bosonoga i sanjiva, preskače naše igračke na podu. Moja majka. Kad obučem spavaćicu osećam se kostimirano, osećam se kao ona, kao da sam se umotala u njenu kožu. A s druge strane, nijedan komad garderobe na celom svetu, nije mi tako blizak, tako intiman i prisan, tako moj.

Probudila sam se pred zoru. Muž i sin su spavali dubokim snom, dok sam ja, u polumraku, prelazeći pogledom preko usnulih komoda na koje se nasukala skinuta garderoba, premotavala u glavi noćašnji san koji je nastavio da deluje na mene i na javi. Sanjala sam majku i našeg prijatelja Slavena. Ja sam u tom snu bolesna i krećem na operaciju. Slaven je svetski priznat umetnik i direktor Muzeja moderne umetnosti u Rijeci, a pre svega predobar čovek i naš dragi prijatelj, ali u mom snu, on je i hirurg. Mama i Slaven su ljudi koji brinu o meni. Ta briga je tako ogromna, mekana, nesebična i nežna, kao okean šećerne vune čija me lepljivost nije napuštala dugo nakon buđenja. Onda mi je sinula ideja. Kad se Šarar probudio, pričala sam sa njim, a onda napisala Slavenu mejl.

Dragi Slavene,

Noćas sam sanjala da si hirurg koji mi operiše slepo crevo. Ti si sve što inače jesi, ali si povrh svega i hirurg. Imam utisak da je san trajao predugo, naši dogovori oko operacije i tvoja briga za mene u tom snu je bila ogromna, zasitila je celu realnost sna, kao neka magla, ali dobra, lepa, prijatna magla koja gladi dušu. Treća osoba u snu je moja majka, ona takođe brine, ali je po strani. Uključi se ponekad, navodeći faktografiju ili zablude iz mog života. Brine i ona za mene, ali najveća podrška u tom snu si mi ti.

E sad, na javi, moja majka je jako loše, pitanje je dana kad će umreti. Ja se sa tim nosim nekako. Svaki dan idem na plažu i svako veče smišljam nove autfite za izlaske, stvorila sam neku kompulsivnu koru životnih događaja koji mi ispunjavaju vreme, ispod koje ključa i talasa se ogromna sublimirana bol, strah i nemir. Ponekad puknem, ta kora pukne, i plačem satima, kao pre dve noći. U tim trenucima ne znam kako da pomognem sebi. Nekontrolisani izlivi tuge kao vodopadi u kojima se davim. Pomislim da bih mogla da umrem ili poludim od tolike tuge. Šarar je naravno u toku, uz mene je i pomaže mi koliko ume i zna. Pričao bi sa mnom o tome, ali ja ne znam šta bih pričala. 

Onda sam noćas sanjala taj san i čim sam se probudila rekla sam Šararu da mi se u glavi dogodila ideja, kao neka iracionalna potreba da dođem kod Slavena i prespavam kod njega celu jednu noć, u nekom platonskom (ne mogu da nađem bolju reč) zagrljaju. Ispričala sam mu šta sam sanjala i opisala svoj plan o noćenju kod tebe. Šarar se odmah složio. Nije mu baš totalno svejedno, ali ta ideja je toliko kompleksna i luda da normalan čovek ne može da joj se suprotstavi. I meni i njemu je jasno da si ti u snu simbolizovao moj mir i utehu i svu onu brigu koju je za mene imala majka, a koja će sa njom nestati. Meni treba zagrljaj tog simbola. (Iako te ne doživljavam kao majčinsku figuru, da me ne shvatiš pogrešno :)) Takođe mi treba zagrljaj od spolja, zagrljaj nekoga ko nije ozračen mojom tugom, ko nije deo nje. Jer Šarar je do grla potopljen u ovu muku. Kad me on grli, kao da grlim sama sebe, zagrljaj je cirkularan i ne pomaže. Šarar je dodao da je zanimljivo da utehu tražim baš kod nekog ko slabo govori. Ti ni inače nisi pričljiv, a trenutna zdravstvena situacija je tvoju ćutljivost učinila deklarisanom i dala joj legitimitet. I to ćutanje je verovatno simptomatična stvar, jer reči su mi nebitne.

A onda sam celu ovu zamisao pogledala sa strane i sve mi je izgledalo kao neki iščašeni performans. Iščašen na sto zglobova. I što više razmišljam o njemu samo izlaze nova iščašenja. Pomislila sam da o tome treba snimiti dokumentarac: udata žena odlazi kod oženjenog čoveka da prespava u njegovom zagrljaju tražeći utehu povodom smrti majke. Dvoje ljudi provodi noć u krevetu zagrljeni i to je sve. Potpuna dekonstrukcija svih društvenih pravila. Dekonstrukcija monogamije, dekonstrukcija seksa, dekonstrukcija muškarca i žene, dekonstrukcija braka, dekonstrukcija preljube, dekonstrukcija temeljnih stubova ove civilizacije u jednom tako prostom i neposrednom činu koji se zove ležanje u krevetu. Ti možeš da budeš deo tog „performansa“ i da uđeš u njega iz potpuno nezavisnog ugla. Zapravo, ja bih to i htela. Ne želim da ti budeš rekvizit mog performansa, već da učestvuješ u njemu sa svojim smislom i svojim gledanjem na stvari. Da utičeš na njega kao nezavisan subjekat i protagonist.

Ja ću o tome da napišem priču, zvaće se „Spavaćica”. A već sam zamislila da celi neambiciozni dokumentarac sniman mobilnim, koji mene prati od jutra kad se bunovna budim i saopštavam Šararu ideju o „usnulom zagrljaju”, pa do jutra kad se budim u krevetu sa tobom. Celo mentalno putešestvije, moja razorenost majčinom bolešću, suočavanje sa strahom od smrti, u nekoliko jednostavnih scena.

To je samo zamisao, možda je dokumentarac nepotreban dodatak na sve. Možda je dovoljna samo priča. Iako u mom prvom intuitivnom bljesku želje da to ostvarim, nije bilo ni filma ni priče, niti bilo kakve refleksije o toj stvari. Bilo je samo ogoljeno iracionalno događanje, bez konteksta. Ali čim se želja pretvorila u ideju, ideja je odmah sebi našla forme kako bi se predstavila svetu i iskomunicirala sa njim. I to je valjda prirodno, samo ne smemo da dozvolimo da „projekat” zaseni „događaj”, tj. da previše razmišljamo o delu i njegovoj estetici, a premalo o nama samima i razlogu zašto to radimo. Ne smemo da izgubimo izvorni smisao, jer onda je sve bezvredno. Ti trenuci nama moraju zaista da znače, kao što su mi značili jutros kad sam se probudila. I da ne izgube svoju istinu. To je najbitnije.

Mislim da je ta noć „društvenog performansa” i simbolično opraštanje od tebe koji odlaziš iz Rijeke. Šarar i ja smo te voleli, volimo te i volećemo te najiskrenije što ljudi mogu voleti čoveka. I nedostajaćeš nam kad odeš. 

Šta god da rešiš, sve je ok. Znam da trenutno nisi vičan opširnim formulacijama, odgovori mi samo sa da, ne, možda, smajli, kako god se snađeš da se izraziš, razumeću. I prihvatam sve sugestije.

Grlim te,

Frida

Slaven mi je odgovorio sa dva smajlija i dva srca. Nakon toga smo se sretali nekoliko puta u muzeju, u našem stanu, potvrdili dogovor i pustili da vreme donese pravu priliku za to. Narednog meseca, moja mama je umrla, Slaven je otišao u Dubrovnik, Rijeka je dobila novu direktorku muzeja, došla je jesen i ja sam nekako tupa. Nemam više potrebu da se branim od boli, pustila sam da me proguta.

Objavila sam na Tviteru celi sinopsis ideje o performansu. On će možda nekad da se dogodi, a možda i neće. Život neka odluči o tome. Ja odavno mislim da su ideje bitnije od stvari i da produktivnost nije mera umetnika. Naši osećaji i misli neprestano se rađaju, rastu i umiru u nama. Naše glave su megalopolisi ideja. Ponekad ih podelimo sa svetom i stvorimo umetnost. Ponekad ih sačuvamo u sebi, u svojim spavaćicama, u svojim krevetima, svojim zagrljajima, spuštamo ih u raku sa svojim najdražima. A ponekad, umetnost se desi tamo gde je niko nije planirao, gde nije bilo ideje o njoj, desi se sama od sebe i ne pita za publiku, za medij, za scenu. Razgovor o umetnosti može biti umetnost, planiranje umetnosti može biti umetnost, odlaganje umetnosti može biti umetnost, negiranje umetnosti može biti umetnost. Šarar je pročitao moj mejl i rekao: „Ne treba ti priča, ovaj mejl je umetnost“. Bio je tako ganut da su mu oči zasuzile. A ja sam bila ganuta njegovom širinom, njegovim kapacitetom da bude uz ženu poput mene i ne okrnji joj slobodu, bila sam ganuta Slavenom i samom sobom, našim poimanjem sveta, našom ogoljenom ljudskošću i levitiranjem iznad građanskog morala, bila sam ganuta svojom mamom koja sedam godina gleda aždaji zvanoj tumor u oči i ne predaje se, ne posustaje, ne spušta glavu.

Osetila sam odjednom kako me taj svet divnih hrabrih ljudi grli, kako me motiviše i daje mi snagu. Razbaškarila sam se po njemu u tankoj beloj spavaćici sa crvenom vrpcom, nije mi hladno i ne bojim se. Preskačem igračke bosa i razbarušena kosa mi pada po ramenima. Zaslužila sam taj svet, izborila sam se za njega. Moj život je okean šećerne vune, to nije bio san.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Tri neodoljiva jesenja recepta sa jabukama

Budući da je prava, kišovita jesen već stigla, ovih dana radujemo se toploj, ušuškanoj atmosferi kod kuće uz omiljene knjige,…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…