Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Dnevnik nevidljivih: 06

Među prvim ljudima koje znam, na brod je otišla moja drugarica sa fakulteta, Milica. Bila je (i ostala) beskrajno talentovana slikarka, ali to nikada, pa ni tada, nije garantovalo izvesnu egzistenciju. Sećam se, našu klasu su u trećoj godini preselili u veliku radionicu, onu najlepšu, i ja sam zauzela njeno mesto. Po zidovima videla sam tragove boja, prepoznala sam njenu vedru paletu, čak je i ormarić za pribor ofarbala i iscrtala tufnama, nasledila sam i taj ormarić. Dok sam sedela u njenom, odnosno svom ćošku koji je, ubrzo, od dominacije Miličine vesele palete i tufni, postao crn i, po mišljenju mnogih, morbidan, onako, sasvim po mom ukusu, Milica je dakle za to vreme spavala u malim kabinama, malim kao kutija cipela. Slala mi je slike broda, brod nije uspevao da stane u kadar, slala mi je slike kabine, ona nije uspevala da stane u kabinu. Kabina nije imala prozor, posada je spavala u donjem delu palube, i, kao i danas, posada nije smela da se penje i da izlazi na delove palube predviđene za goste. Snimala mi je okean i slala mi je snimke i slike, sedela sam na fakultetu pred belim musavim platnom koje smo brašnom lepili na ramove za slikanje i gledala čas u platno, čas u nebo, dva najveća prostranstva za koje sam znala. Platno mi se, tek tada, po prvi put učinilo sasvim malim, a nebo su zaklanjale krošnje, krov Patrijaršije i oluk fakulteta. Dakle, ništa što ja znam nije bilo toliko veliko i prostrano kao okean koji je Milica gledala svojim očima. Uoči jednog velikog nevremena koje je doživela na brodu, iskrala se na palubu i poslala mi je snimak oluje koji se zauvek urezao u moje sećanje i krivo mi je što taj snimak više nemam, da ga gledam onim danima kada samo nevreme izgleda lepo.

Pre neki dan, na kafu je došao mladi komšija, Stefanov drug Novljanin. Kada smo zimus bili ovde, uoči svih onih vanrednih okolnosti, on nije bio tu, bio je na brodu. Dok smo mu mi prepričavali kako smo krišom lovili ribe, noću se iskradali uoči policijskih časova, brali nješpule i igrali briškule, on nam je pričao kako je njima na brodu, po njegovim rečima, bilo neviđeno dobro. Brodovi su, kaže, neprestano plovili okeanima, plovili su devedeset dana bez prestanka, jer u lukama nije bilo dovoljno mesta za sve brodove sveta. U luku su stajali samo nakratko, da natankaju gorivo i obnove zalihe hrane. Posadi zarobljenoj na brodu, njih blizu hiljadu, bilo je dozvoljeno sve. To sve bilo je korišćenje bazena, golf terena, svih onih stvari koje su njima inače zabranjene, koje koriste samo gosti kruzera. Sedeli su, najzad, u barovima kojima su, do tada, smeli da pristupe samo u radnoj uniformi, piće im je bilo skoro besplatno. Svašta se dešavalo, pričao nam je, baš svašta, družili su se, zezali, uživali, čak su se, kaže, i neki Srbi i Rumuni potukli oko izvesne Ukrajinke. Rekao je da na brodu sve „nas” zovu Jugoslovenima, a to sam već čula i od prijateljice koja radi u Nemačkoj u kuhinji. Na baušteli, svi su jednaki, kada već ovako, u normalnim životima nisu. Onda se desila sledeća stvar – počeli su posadu, malo po malo, da puštaju kući, kako su se letovi otvarali. Problem je nastao kada grupu Filipinaca nisu pustili u avion, jer su Filipini zatvorili svoje granice. Filipinci su vraćeni na brod, ali se ispostavilo da su neki od njih zaraženi. Posle raskošnog života i druženja, na brodu su uveli karantin. Svako je sedeo u svojoj kabini, u izolaciji, i bio prozivan da u svojoj grupi izađe na obrok i cigaretu, sve ukupno petnaest minuta, i tako tri puta dnevno. Karantin je trajao dve nedelje, i komšija kaže da je to za njih bilo veoma psihički naporno. Onda, smeje se on, zamisli šta se desilo: „Izvesni Jagoš, Mađar, koji se možda i ne zove Jagoš, a tim još i bolje”, kaže komšija uz smeh, „obesio se! Obesio se kaišem za kvaku od kabine, koja nema metar od poda”. Dok on to priča, i dok ja pokušavam da razumem zašto se smeje, istovremeno zamišljam i kako je to obesiti se o kvaku, o pod, obesiti se – ni o šta. To je, pretpostavljam, kao da sam sebe ugušiš jastukom, i da istrpiš to gušenje. Jagoš, kaže komša, žrtvovao se za sve njih, jer im je nakon njegovog bešenja ukinut karantin, shvatili su da su preterali sa restrikcijama i da je to posadi neizdrživo. Nakon Jagoševog podviga, sve se vratilo na staro, mogli su slobodno da se kreću, piju, plivaju i igraju mini golf. Čak su dobili i velike zalihe espreso kafe koje do tada nije bilo, do tada su, kaže, pili samo filter kafu. Jagoš je spasao živote njih devet stotina i nešto, i to nije malo, a ja sam se samo pitala, da li je Jagoš imao kome da pošalje snimak svog nevremena.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Tri neodoljiva jesenja recepta sa jabukama

Budući da je prava, kišovita jesen već stigla, ovih dana radujemo se toploj, ušuškanoj atmosferi kod kuće uz omiljene knjige,…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…