Iz Fride: Kućni ljubimac – depresija

Uvek sam bila depresivna. Takva sam se rodila jednog zavejanog decembra ’79. godine. Bila sam modra i nisam plakala. Satima sam na porođajnom stolu mučila majku, nisam baš pohitala da se rodim. Kad su me doneli kući, zamotanu u ujakovu bundu, pešice kroz smetove, ni tad nisam plakala. Spavala sam i danju i noću. Spavala i ćutala. Budili su me da se poigraju sa mnom. Sa tri godine sam iznenada, jedne večeri za kuhinjskim stolom, osetila neku beskrajnu tugu kojoj nisam znala poreklo. Tuga me obuzela, stavila sam ruku na čelo i počela da plačem. Moja mlada mama me zabrinuto upitala zašto plačem. Ali ja nisam znala odgovor. Ustala sam sa stolice i zagrlila je. Zaronila sam lice u njenu plišanu kućnu haljinu i plakala, plakala, plakala. Značilo mi je što je ona tu, to njeno saosećanje i briga su me tešili, iako nije razumela šta mi je. U godinama koje su došle nikad me nije izneverila. Bila je tu, kao prijatelj, kao mama, kao najveći stručnjak u poznavanju moje duše i kao plišano rame za plakanje. Trebalo je da prođu decenije da bih tugu koja me konstantno prati i provejava kroz životne situacije identifikovala kao osećaj identičan onom koji sam imala za kuhinjskim stolom, sa tri godine. Tada kao da mi se javila sva moja buduća bol, sav mrak i teskoba.

Sećam se da sam teško ustajala za školu. To rano buđenje je za mene predstavljalo neku vrstu pakla. Očaj pred ustajanjem iz kreveta bio je beskrajan i bolan. Ali onda bi počeo dan i sve bi postalo okej. Bila sam ambiciozno dete, ostajala sam u školi po sedam časova, čak i ako sam po rasporedu tog dana imala četiri. Nije mi bilo teško da učim. Ali kad bi došli časovi fizičkog, izleti u prirodu, kros… beskrajno mučenje i patnja. Teranje na fizičku aktivnost sam doživljavala kao zlostavljanje. Iz fizičkog sam uvek imala keca, iako sam iz ostalih predmeta imala petice. Tu bezvoljnost za fizičkim učestvovanjem u životu, ja u detinjstvu nisam poimala kao depresiju. Nisam to čak ni posmatrala kao neki poseban fenomen moje psihe. To je bio deo mene, ja za drugačiju sebe nisam znala. Svi ti osećaji su mi bili normalni i nisu me zabrinjavali.

U pubertetu, kad se svi mi po prvi put suočavamo sa sobom, počela sam da otkrivam probleme. Oni su dobili etikete. U svojim sveskama sam razlikovala očaj i tugu. Pisala sam kako je tuga nešto plodno i toplo, nešto što leči, nešto iz čega stvaram. Svoje najlepše pesme sam napisala gledajući u papir kroz mrežu mokrih trepavica i razlivajući slova suzama koje kaplju. Očaj je, pak, bio jalov i suv. Stanje bezvoljnosti i beznađa. Smrt duše. Nešto kasnije sam u tom očaju prepoznala depresiju.

Išla sam na sto psihoterapija. U moje vreme to je bilo kul. Mi smo se identifikovali sa neurotičnim junacima omiljenih filmova i knjiga, ići na terapiju bila je stvar prestiža. Nisam osećala nikakvu stigmu. Među mojom ekipom sam zbog svog „ludila“ važila za facu, a mišljenje ograničenog sveta me nije zanimalo. Međutim, ono što mi je smetalo tada, podjednako kao i sada, jeste način na koji se bližnji odnose prema nama depresivnima. Oni se često ljute na nas što ne preduzimamo ništa povodom svog stanja, što se ne trudimo dovoljno, što dopuštamo depresiji da nas savlada, što ne preuzimamo odgovornost za svoj život.

Ono što se kod nasilja zove sekundarna viktimizacija (kada sredina optužuje ionako napaćenu žrtvu što nije na vreme prijavila napad, što se nije drugačije obukla, itd) u određenom obliku postoji i kod odnosa prema depresivnima. Ljutiti se na depresivnog zato što ne radi na poboljšanju svog stanja i ne leči se, isto je kao ljutiti se na čoveka bez nogu jer ne hoda. U opisu depresije je opšte mrtvilo i odsustvo volje za obavljanjem elementarnih životnih aktivnosti. Kakav bre odlazak kod doktora? Pa čovek koji može da ustane i ode kod doktora je već upola pobedio depresiju. Ništa nama ne znači što nas vi upozoravate da treba početi lečenje na vreme, jer mi ne gospodarimo svojim vremenom. Depresija gospodari. Depresivni ljudi su šampioni u kršenju obećanja koja su dali sebi. Da li ću ostvariti svoje planove ne zavisi od mene, već od tiranina koji gospodari mojim danima – depresije.

Sekundarna viktimizacija je ono što dolazi posle čina nasilja, koji je konačan. A viktimizacija depresivnog čoveka nerazumevanjem bližnjih, traje uporedo sa njegovom patnjom koja nije konačna tj. ne prestaje. I zato ta viktimizacija nije sekundarna, već sinhrona. Mi smo u trenutku patnje dodatno zlostavljani nerazumevanjem.

Depresivnom čoveku treba samo jedna stvar od vas: saosećanje. Saosećanje koje je osnova ljubavi i smisao bivstvovanja ljudske duše u ovom materijalnom svemiru. Kad ima saosećanja, ne treba vam ni znanje ni razumevanje. Saosećanje popunjava sve deficite. Ne morate znati ništa o depresiji, ako volite osobu koja je depresivna, vi ćete sa njom saosećati. Saosećanje je „razumevanje“ između dve duše.

Ja živim ovaj život okrenuta na spolja, kao da nemam nikakav problem. Depresija je moj kućni ljubimac. Ne krijem je, niti se foliram da je nemam. Pišem o njoj u svojim pesmama i proznim tekstovima. Živim sa njom najautentičnije što mogu. Ali u svakodnevnoj komunikaciji ne želim da je vidim. Neka mi se makne sa očiju. Sklanjajte tu spodobu, imam ja bitnije stvari na dnevnom redu. Ne volim da kukam i previše da se žalim, celog života sam depresivna, navikla sam da je tako. Najčešće me ne zanima depresija kao tema, zanima me samo život, koji god delić života uspem da skrijem i spasim od depresije, meni je to odlično. Makar to bili trenuci kad kupujem, kad visim na mrežama, kad pišem, gledam treš emisije, kad me muž češka na kauču. Te stvari radim kao da nikad za depresiju nisam čula, kao da sam savršeno srećna i funkcionalna. Jer ja to i jesam, u segmenitima. Mračne plime i obamrlost volje nisu moja tema. To mi je poznato od kad znam za sebe. Toliko poznato da mi postaje dosadno. Zanimaju me samo mikrosekunde života u kojima nje nema. Kad one nestanu, ja ću umreti. Ali im neću dozvoliti da nestanu, izmišljaću stalno nove i nove. Zavodiću depresiju kao Aska vuka i nikad neću pustiti da vuk zavede mene. Na kraju dana sam mnogo umorna od tog zavođenja i ne treba mi vaše nerazumevanje u paktu sa depresijom, protiv umorne mene. Treba mi mamino plišano rame da upije suze i pomazi me po glavi što sam i tog dana aždaji posekla sve glave i preživela. Jer sutra me već čeka nova borba u kojoj moram, znate, stvarno moram, opet da pobedim.

Fotografije: Unsplash