Iz Fride: Letnja priča o životu i smrti

Jednog mladog pijanog leta na Brijunima, provodili smo svoje mamurne dane valjajući se po praznim plažama, skakali u zeleno prozirno more, da nas trezni i leči, pa sedali na bicikle i vozili se dugo, besciljno, dozivali jedno drugo preko proplanaka na kojima pasu srne, sedma generacija onih koje je lovio Tito dok je kraljevao na ostrvu. A od tad se tamo ništa nije promenilo. Vreme na Brijunima stoji već četrdeset i više godina. Kad krenete trajektom iz Fažane prema ostrvu, vi ste zapravo ušli u vremensku mašinu koja svakog dana, po ustaljenom rasporedu, iz ovog malog mesta vozi pravo u prošlošt. Tamo nema ni pravih turista, ni modernih hotela, ni glasne muzike. Sve je tiho, prirodno, nezagađeno. Plaže i zgrade sa razglednica iz sedamdesetih, neki tihi ljudi, zagledani u svoje knjige, u unutrašnjost svojih naočara. Davno zaboravljeni raj.

Tog dana Šarar je imao neki sastanak sa Radetom i Lenkom, a ja sam odlučila da ostanem na plaži. Međutim, shvatila sam da njihov sastanak nije „negde tamo”, već tu pored mene u plažnoj kafani i da bi trebalo da odem i kažem ljudima „ćao”. Navukla sam na telo belu pamučnu haljinu, bosa i čupava, zaputila se u birc. Kad sam zakoračila unutra, videla sam da za stolom sedi više ljudi, a jednog od njih sam odmah prepoznala. Pored mog muža, obasjan nekim svetačkim sjajem, sedeo je Ralf Fajns, čiji me pogled prostrelio od trenutka kad sam kročila u taj prostor i vukao me do njihovog stola. Pomislila sam u tom trenutku da mora da sam najlepša osoba na tom ostrvu, ma šta na ostrvu, na celom svetu. Zamislila sam sebe kao neku bosonogu crnu lepoticu, onu iz pesme Hanke Paldum, u beloj haljini prilazim njihovom stolu, pod od dasaka mi škripi pod koracima i svet se u tih nekoliko sekundi zamrzne, samo ja klizim kroz njega. Ma smrtno sam se zaljubila u sebe. Ali vrlo brzo sam shvatila da nije do mene, već do tog čoveka i njegove harizme, neke snažne mirne svetlosti koju njegova pojava emituje. To imaju sve velike zvezde. Obavija ih oreol čija svetlost pada na sve nas, pa se u njihovoj blizini osećamo posebno, prelepo, besmrtno.

Nekada sam mislila da su oni koji imaju status „zvezde”, u stvari isfabrikovani karakteri, izdizajnirani imidži, proizvodi raznih agenata, menadžera i producenata. Da su to neki ljudi koje na ulici i ne primetiš, i da je cela zvezdana prašina izmišljena stvar. Onda sam srela njih nekoliko i videla da su pravi. Da su njihove harizme velike kao život, tako velike da padaju po svima nama i sve nas oplemenjuju. Nisu svi svetački mirni i blagi kao Fajns. Ima ludih, strastvenih, histeričnih. Ima onih što uznemiruju i onih što umiruju. Ali svi oni imaju nešto i to nešto je pravo. Nije reklama, nije fora, nije imidž, nije trač. Pravo je.

Ostali smo još par dana na Brijunima. Sretala sam ga na uskim ostrvskim putevima za golf vozila i bicikle. Nasmejao bi se iz daleka i rekao „Hi!”, ja bih mahnula sa bicikle i on bi mahnuo meni. Onda bih se okrenula prema Šararu i rekla:

– ‘Si video koja sam faca, maše mi Ralf Fajns!

Šarar mi se slatko smejao.

Stvarno nam je bilo dobro tog leta, svi smo uživali, sve nas je milovao taj zvezdani povetarac. Uživao je i naš zvezdani „prijatelj”, zasićen i nakljukan rajskim mestima uzduž i popreko ove planete, našao je i on u Brijunima nešto posebno, neki mir koji korespondira sa njegovim mirom. Ljude zagledane u unutrašnjost svojih naočara, ljude bez fotoaparata i olovaka naoštrenih za autograme. I običnu, nostalgičnu lepotu ovog ostrva u koje smo se svi zaljubili.

Godinu dana pre toga, u Fažani se događa fešta. Rade nas je svojim čamcem prevezao na kopno i ostavio nas u dimu pečenih sardela i točenog piva. Ogromna gužva. Na malim trgovima ljudi plešu uz neku pitomu istarsku muziku, jedu sendviče pune masnih sardela i nazdravljaju kriglama. Na velikom trgu je koncert Nena Belana. Mi smo već pijani, njišemo se i horski pevamo Pričaj mi o ljubavi. Sedimo prvo na nekom trotoaru, a onda na pragu fažanske katedrale, zagrljeni kao maturanti na ekskurziji. Jedemo sardele i pevamo Nenu prateće vokale. Onda ja krenem u toalet, tu do obližnjeg restorana. Unutra je gužva kao i napolju. Ljudi stoje ili prolaze kroz restoran u kolonama. Pomislim kako će ovo mesto biti pregaženo do sutra. Na povratku iz wc-a, probijajući se kroz gužvu, naletim direktno na čoveka, pogledi nam se sudare i u tri sekunde ti pogledi ispričaju sedam priča. Na kraju treće sekunde, postaje neprijatno to celo gledanje, jer mi se očigledno ne poznajemo, ali taj čovek mi se obradovao kao da me poznaje, kao da me oduvek zna. I krenuli smo negde, u suprotnim pravcima, ali smo zastali tu i stojimo već tri sekunde, na sred gužve, na sred Amazona od ljudi. Onda se oboje trgnemo, postidimo i on mi kaže nešto kao „zdravo”. Potpuno izbezumljena izađem iz restorana, otrčim do muža koji sedi na pragu katedrale i kažem:

– Sad sam srela Nebojšu Glogovca. On je moja srodna duša!

– Koliko se sećam, pre mesec dana si se udala za mene iz nekog razloga.

– Ma ne, ne u tom smislu. Sad sam ga srela i desila se neka hemija, neopisivo nešto. Kao da mi je u prošlom životu bio brat, kao da smo neki davni rođaci. Bože, kako se ovo retko dešava. Ovakvi trenuci su nešto najbolje u životu.

U vremenu koje je usledilo srela sam još par retkih, nadarenih, posebnih ljudi, a sledećeg leta i tog tihog Fajnsa i shvatila da je svima njima zajedničko ono što izazivaju kod drugih, osećanje da su nam bliski i da ih oduvek znamo. Osećaj da smo, dok gledaju u nas, jedina osoba na svetu. Kao da nisu ljudi, već neki kanal prema večnosti, prema onome univerzalnom, u šta se niz njihov pogled spustimo kao niz džinovski tobogan koji se završava u najužarenijem grotlu života.

Takvi ljudi ne umiru. Ne može da umre neko ko ima moć da sve oko sebe oživi. Smrt je tu u zabludi, ne shvata da je smešna i da ispada budala.

Ali nama koji ostajemo, ona remeti sve. Mi smo žrtve te smrti. U našem svetu ona je ugasila još jedno svetlo, zazidala jedan prozor. Svet nam je jadniji i mračniji. Kad izuzetni umiru, svet devalvira i sroza se. Smanji se i oslepi na jedno od svojih očiju.

Baš grozne stvari smrt radi svetu. A svet je i dalje trpi.

(Napisano na dan smrti Nebojše Glogovca)