Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Iz Fride: Moj virtuelni život

AUTOR: Frida Šarar 08 Sep, 2020
Iz Fride: Moj virtuelni život

Bilo je potrebno da punih deset godina sedim na društvenim mrežama i pišem besplatno, da bi se jedan po jedan, polako pojavljivali ljudi koji su me zvali da pišem za njih, spremni da mi za to plate. Ako niste ambiciozni i nema ko da vas gura, to traje toliko. Deset godina. Nekome ko vreme posmatra kroz novac to možda deluje predugo. Ali ja nisam razmišljala o novcu, nisam ga očekivala. Nisam razmišljala ni o priznanjima. Razmišljala sam samo o svojim osećanjima, kako da ih izrazim i podelim sa svetom. To je bio moj život, isti takav je i sada. 

Kad sam izabrana za jednog od protagonista dokumentarnog serijala Free Spirits koji se bavi beskompromisnim ljudima koji su često kontra mejnstrimu, neki su se zapitali kakvom se ja to alter umetnošću bavim i šta me zapravo odvaja od mejnstrima. To pitanje je sasvim na mestu. I više od toga, ono me nagoni da rešim nedoumice koje postoje oko razumevanja pojmova alternativno i mejnstrim. Ovi pojmovi nisu samo opisni, oni imaju i svoju vrednosnu dimenziju, ali i jedno specifično značenje za nas koji smo odrastali osamdesetih i devedesetih.

U najširem značenju, alternativno je ono što je drugačije, a u nešto užem, kako ga često koristimo u slengu, to drugačije je progresivno i neukalupljeno. Alternativno je nešto što vuče ovaj svet napred, pa je kao vrednosni pojam to nešto dobro.

Mejnstrim je ono što je omasovljeno, opšteprihvaćeno, već viđeno, pa samim tim i pomalo učmalo, te mu se kao takvom pripisuje da je loše.

Međutim, ako uzmemo primer alternativne medicine, koja obuhvata i neke metode lečenja stare stotinama godina, videćemo da ne mora sve alternativno da bude u isto vreme progresivno i inovativno. A ako se osvrnemo na sumnjivost i nepouzdanost tih metoda, onda je jasno da alternativno ne mora da bude u isto vreme i dobro. Alternativno je prosto nešto što nije mejnstrim. A da li je mejnstrim po svaku cenu loš?

Ljudi koji su doveli alternativne forme u mejnstrim, omasovili ih i uveli u institucije, smatraju se velikanima. Kako su sad oni velikani, ako su plemenitu alternativnu ideju odveli u nešto tako loše kao što je mejnstrim?

Mejnstrim kao omasovljenost, kao prihvaćenost, kao institucionalizacija i dobijanje neke vrste legitimiteta, nije ništa loše. Naprotiv. Sve velike revolucionarne ideje su nastale s namerom da postanu mejnstrim. Ali robovanje onome što je poznato i prihvaćeno, nemanje razumevanja i tolerancije za nešto novo što menja vizure gledanja na svet, jeste mejnstrim u najgorem smislu.

Drugim rečima, taj loš mejnstrim, od koga svi kao žele da pobegnu, nije u formama, u masi, u institucijama, već u stanju duha. Isto tako ono dobro u alternativnom nikad nije stvar forme, jer alternativno nema formu, njegova forma tek treba da se definiše. Robovanje alternativnim formama je takođe jedna vrsta snobovskog mejnstrima.

Ono što smo zvali alternativnom muzikom sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih danas više nije alternativno. Pank i rok su sada debeli mejnstrim. Muzika se toliko umnožila, raslojila i zakomplikovala pojavom interneta i hiperprodukcije da je pitanje da li je danas išta više alternativno. Može li da postoji alternativna muzika 2020? Mislim da ne može. Sve je dozvoljeno i sve smo već čuli.

Mi živimo u vremenu kad pop ili folk pesma može da bude teški andergraund i kad pank može da bude mejnstrim. Ali alternativno više nije ništa. Bar ne po formi. I to ne važi samo za muziku, već za skoro sve umetnosti.

Kako ćemo onda dalje? Šta će da gura ovaj svet ako ne postoji alternativna umetnost koja će svojom formom da zbunjuje, šokira i tera nas na razmišljanje?

Imam dva odgovora.

Prvo, nisu nam potrebne alternativne forme da bismo bili alternativni. Ja ne moram da se bavim nekom posebnom alternativnom umetnošću da bih bila alternativni stvaralac. Dovoljno je da su mi misli alternativne, da nisu oblikovane trendovima, navikama, nekritički usvojenim tradicijama i autoritetima. Ja govorim tako da me mrze i hrišćani i ateisti i levičari i desničari i feministkinje i domaćice. Moji stavovi ne naležu na njihove ideologije, koje su sve do jedne debeli mejnstrim koji još uvek za sebe misli da je alternativa. Kad me je ekipa sa HRT-a prvi put pozvala da sarađujemo na ovom projektu i objasnila mi o čemu se radi, u mojoj glavi se samo desio klik – došli ste na pravo mesto. Nemam pojma koje treće oko i luda intuicija ili šesto čulo vas je uputilo baš kod mene (ispostavilo se da je to pesma Jebo vas jezik koja je odjeknula internetom), ali potpuno razumem zašto ste tu i zašto baš ja. Jer ja sam ta. Ako ste tražili tvrdoglavog i beskompromisnog, koji stoji sam kao trska na vetru, protiv svih dogmi i klišea ovog sveta, došli ste na pravo mesto.

Biti alternativan ne znači biti deo ideologija i partija koje su u trendu. Ne znači pripadati izvesnom muzičkom pravcu, jer svi pravci su sada mejnstrim. Ja pišem poeziju i pevam u pop bendu. I jedno i drugo je totalni mejnstrim. Ali način na koji pristupam pop muzici i poeziji, a pre svega pristup internetu, koji je posebna dimenzija mog bitisanja, stvaranja i izražavanja, nema veze sa mejnstrimom.

Ovo me vodi u drugi odgovor. Život na internetu. Nešto što je dugo smatrano, a mnogi i dalje smatraju, gubljenjem vremena. Pogotovo starije generacije. Moja majka je uvek govorila da se previše unosim u te gluposti, umesto da radim nešto pametnije. Pod pametnijim je ona uvek mislila na nešto što naše društvo ceni, razume i ume da nagradi. Jer je majka, i želi mi dobro. Ja, naravno, nemam tako sažaljiv i brižan odnos prema sebi. I nikada nisam želela da radim stvari koje će drugi neminovno razumeti i podržati, niti su mi ikada bile potrebne njihove nagrade i priznanja.

2010. sam živela na Tviteru. Po celi dan sedela za kompjuterom i pisala. Imala sam jednu fotelju koja mi je bila kao presto i ogroman monitor. Svakog jutra bih došla tu i prosipala iznutrice po tajmlajnu. Pisala sam svoja najintimnija osećanja, slabosti, strahove, poeziju uživo. Ljudi su znali kroz šta prolazim u svakom trenutku, u koga sam zaljubljena, kad sam besna, kad sam vodila ljubav, kad sam pijana i euforična, a kad raspala i depresivna. I počeli su da mi dolaze. Svakog dana sam imala nove folovere. Tviter je u to vreme bio mali, drastično manji nego sada. Prosečni korisnik je imao po nekoliko stotina folovera, a vrlo lepo su funkcionisali i nalozi koji su ih imali tek nekoliko desetina. Mene je 2011. pratilo 3200 ljudi. Pratili su me mladi i stari i poznati i nepoznati i političari i folk zvezde, a ja sam bila potpuni anonimus za kojeg nikad niko nije čuo pre Tvitera. I pratila sam sto ljudi.

Na Tviteru sam ostavila srce i potoci moje krvi su se slili niz taj tajmlajn. Tamo sam upoznala Šarara. Tamo sam se zaljubila u njega. Za ovaj život, ovu ljubav i ovog najslađeg sina kojeg sada imam, ja mogu da zahvalim Tviteru. To jest, ne Tviteru, nego sebi koja sam uporno ostajala tamo, iako me je to mnogo puta skupo koštalo u oflajn životu. Taj profil sam ugasila na vrhuncu popularnosti, jer popularnost nikada nije bila presudna, i evo me deset godina posle, i dalje bauljam po mrežama, isporučujem misli i osećanja direktno pred vas, živim ovde kao retka vrsta koju su mnogi uspeli da nanjuše i prepoznaju. Otvaram novi Fejsbuk, krećem od nule i opet mi za manje od godinu dana dođe tri hiljade vas, da žive tu uz mene, da čitaju šta pišem, jer ljudi osećaju da li si tu, stvarno tu, da li mogu da ti osete dah iza svakog objavljenog slova i reči. Jer ljudima ne treba uzdržanost, prenemaganje i odsutnost, njima treba živo prisustvo o kojem sam pisala i u tekstu o Marini Abramović (https://citymagazine.danas.rs/kolumne/iz-fride-marina/). I zapravo, kad sam razmišljala šta je to zbog čega mi je ona godinama delovala neshvatljivo i odbojno, tako različito od svega što ja jesam, shvatila sam da je ona negativ mene same – žena koja je materijalno prisutna u sadašnjem trenutku, u realnom prostoru. Meni sadašnji trenutak i materijalno i prostorno ne znače ništa. Mene ne zanima prisutnost u životu, svom životu. Mene ne loži svakodnevica. Dok sam je posmatrala u filmu kako mesecima putuje u neudobnom kombiju, spava pod vedrim nebom i muze ovce po selima, kupa se po benzinskim pumpama, presrećna što živi slobodan život, imala sam samo jednu misao: ne želim ovo NIKADA da radim. Znaš kad bih ja prepešačila Kineski zid? Nikad za sto života!

Ja sam nematerijalna, eterična, uvek odsutna iz svog života, iz prirode, iz prostora, iz odnosa, ali strastveno prisutna u idejama i osećanjima. I to je ono u čemu sam je razumela i što me je vezalo za nju. Ta prisutnost. Dok sam posmatrala kako sve one ljude gleda u oči, pomislila sam „ja ovo radim na internetu svaki dan“ i počela sam da plačem. Međutim, u našem svetu, u ovom trenutku, način na koji ja pristupam internetu se ne shvata ozbiljno. Stvarati nešto iskreno na internetu danas znači biti potpuno nevidljiv za umetničku kritiku i istoriju umetnosti, to je alternativna umetnost par excellence. Stvaralaštvo bez ikakvog kredita, bez ikakvog formalnog priznanja, bez mesta u svetu. Ali mene to ne zanima, nemam potrebu da budem deo neke definicije. Ja samo hoću da budem tamo. Negde tamo, u nekom tekstu, na nekoj sceni, na nekom ekranu, u nekoj rečenici. To želim od kad sam se rodila. Ne zanima me ova soba, ovaj kompjuter, ovo more koje vidim sa balkona, ni ovaj trenutak u kome dišem, zanima me samo ideja koju sam vam dala. U njoj sam jedino živa. Dugo vremena mi je trebalo da to razumem i prihvatim sebe. Ali stvari polako postaju sve jasnije i ja sve više verujem da radim pravu stvar.

Ako se neko čudi odakle meni odjednom sva ta medijska pažnja, formalno imam samo jednu knjigu i četiri singla. Odgovor je u onom neformalnom, u čemu živim i ginem svaki dan, što će tek doći na naplatu.

(Knjiga tvitova izlazi na jesen, a film pogledajte na linku https://4d.rtvslo.si/arhiv/samosvoji/174656769 )

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Tri neodoljiva jesenja recepta sa jabukama

Budući da je prava, kišovita jesen već stigla, ovih dana radujemo se toploj, ušuškanoj atmosferi kod kuće uz omiljene knjige,…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…