Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Moj život u bajci

Ja sam odrastala u vreme zmajeva, u vreme aždaja i divovskih sova, čuma i vilenjaka, sanđama i vampira, onih čije se ime ne izgovara u kući. Odrastala sam u vreme zabrađenih baba koje gase ugljevlje i dedova u čakširama od čoje koji znaju priče iz mračnih šuma, koji su videli zmajeve.

Čitala sam putopise sa onog sveta, pradeda je išao tamo. Zvali su ga pokojni sinovi, Aleksandar i Đorđe, da mu kažu da ostavi onu pušku što je spremio za prvog koji mu stane na senku. Jer pradeda nikome na senku nije stao, živeo je pošteno, ni o koga se nije ogrešio, a izgubio je voljenu ženu i dva starija sina. Nije više hteo da bude onaj stari, jer onaj stari je sve radio kako treba, a izgubio najmilije. Pradeda je rešio da postane loš. A onda mu je u sobu došao čovek, proveo ga kroz uska vrata u sobičak bez prozora, iz koga je ispao u utrobu mrtve kobile i odatle krenuo na put kroz raj i pakao. Hodao je po tankoj žici sa koje se vide ljudi u kazanima, a na drugoj strani svetlost i lepota i neki glas koji se prolama iznad ljudi i proziva njegovo ime. Aleksandra, koji je sa 17 godina umro od tuberkuloze, video je negde između sfera kako leti i pozdravio se sa njim, a Đorđe, koji je sa 19 poginuo na sremskom frontu, čekao ga je tamo u svetlosti sa rečima: „Ako misliš da opet budemo zajedno i da nas opet vidiš, baci onu pušku koju si spremio i do kraja života nemoj mrava da zgaziš“. Đorđe se uzneo iznad svetlosnog proplanka i odleteo u daljinu, a onaj čovek je opet došao po dedu, poveo ga nazad po tananoj žici, kroz sobu bez prozora i vratio ga u njegovu kuću. Pradeda nikada nije rekao da je to bio san. On je verovao da je stvarno putovao na onaj svet. I mi smo verovali u to.

U zemljanoj kući pored potoka, naše komšije Anka i Dosa, kuvaju pasulj u starom iskrzanom loncu, stavljaju cepanice u šporet Smederevac. Iz limenog čajnika miriše slatka kuvana rakija. Mi deca možemo da dobijemo po srk. U selu ispod Jastrepca, tih 80-tih godina, sneg ume da napada do krova. Odmah iza kuće stoji zaleđen potok koji je poprište naših maštanja, strahova, babaroga i vukodlaka. Sve od čega nas podilazi jeza potiče iz tog potoka i sve čega želimo da se rešimo odlazi niz potok. Nana mi je isplela vuneni džemper, od vune koju je sama prela i farbala, sa tri crvene bubamare napred. Taj džemper pomalo žari i koža mi od njega postane crvena, a od onog gutljaja rakije sve crvenilo pređe u uši. Naše dečije oči se zasijaju, a onda deda Dosa sedne pored šporeta i počne priču. Nema dva prednja zuba i malo frflja dok priča, možda je i do rakije, ali nama deci to ne smeta. Načuljimo rumene uši i upijamo svaku reč. On je u šumi viđao zmaja. Dosa ne izmišlja priče za decu, on zaista veruje u zmajeve. I Anka veruje u njih. I moja nana. Svi u selu veruju da tamo duboko u šumi možeš da naletiš na aždaju ili zmaja, a stariji ljudi tvrde i da su ih lično videli. Videti zmaja bila je stvar prestiža. Nije svako dovoljno hrabar da zađe u mračne kutke šume i iz susreta sa zmajem izađe živ i zdrav, bogatiji za jednu priču. Ne znam da li je naš pripovedač iz kuće pokraj potoka stvarno video zmaja, ili je samo želeo da bude jedan od onih koji su ga videli. To dečijim glavama i nije tako bitno, mi smo žudeli za pričom. Zmajevi su bili svuda oko nas, nismo sumnjali u njih. Kako da sumnjaš u autentičnost svojih velikih brkatih dedova, koji svi do jednog tvrde da zmajevi postoje i da su ih sreli.

Babe o zmajevima pričaju iz druge ruke. One ne zalaze tako duboko u šumu. Njihova briga su vilenjaci i čume, što se nadvijaju nad kolevke i otimaju decu. Toga su se one nagledale i naslušale od svojih baba. Babe znaju priče o mrtvima, o njihovim dušama, o čudnoj svetlosti što leti iznad njiva, o vešticama koje spavaju u krevetu sa đavolom. Čitavo selo, njegove zemljane kuće i tople štale, beli snežni krovovi, mreža zaleđenih rečica i potoka, dvorišta koja ograđuje sivi neravni plot, udaljeni huk sova i zavijanje vukova tamo negde u planini, bili su okruženje koje za svoje stanovnike nema samo životinje i ljude, već i bezbroj drugih bića koja su spavala na tavanima, u jaslama, pod kućnim pragom, u potocima i krošnjama drveća. To je bila moja dečija realnost.

Što sam više rasla i obrazovala se, moj mozak je postajao sumnjičav, egzaktan, empirijski. Udaljavala sam se od tog čudnog živopisnog univerzuma svojih predaka i stacionirala svoje bitisanje u ambijent čelika i armiranog betona, neporecivih činjenica i racionalnih argumenata. Taj novi svet je bio sterilan, nije imao neravne plotove, mekane zidove i staje u kojima isparava miris životinja. Ali je zato bio pouzdan, bio je stabilan i ulivao sigurnost. Nisam imala gde da smestim one aždaje i čume, pa sam ih smestila pod praznoverje. A onda sam slučajno naletela na knjigu Sigmunda Frojda Totem i tabu, u kojoj je sve bilo objašnjeno. Frojd je tamo govorio o primitivnim narodima koji veruju u natprirodna bića i nije omalovažio tu njihovu veru. Nije je nazvao praznoverje. (Reč primitivan ne uzimam u negativnoj konotaciji, već samo u smislu „suprotno od civilizovan“. Pritom ne tvrdim ni da je „biti civilizovan“ nešto dobro) Objasnio je to na jednostavan način: primitivni narodi imaju eksternalizovanu podsvest. Simboli njihovog kolektivnog nesvesnog žive van njihove glave, oni ih opažaju kao realna bića. Svaki civilizacijski korak napred obuhvata i sublimira jedan deo tih simbola, drenira kolektivnu realnost od pojava, koje potom izliva u bazen simbola individualnog i kolektivnog nesvesnog. Ono što je nekada bilo van naših glava, među nama i na slobodi, sada je prisutno samo u snovima, bajkama, na umetničkim slikama.

Frojd je pisao o tome kao da piše o nekim prastarim narodima ili plemenskim zajednicama iz središta Amazonije, ali meni je bilo potpuno jasno da sam sve to videla svojim očima i čula svojim ušima, tu na dva sata vožnje od Beograda, pre dvadesetak godina, od ljudi koji su dve generacije stariji od mene.

Tog trenutka sam se zaljubila u njih. U njihove živote, u njihovu kitnjastu realnost. Zaljubila sam se u ono što su mi dali: da niknem iz jednog prastarog sveta u kome čuda bujaju. Njihove priče su mirisale na detelinu, na gorske vile i garež zmajevih nozdrva. Ja sam živela tamo, plela sam venčiće od belih rada i nosila narukvice od maslačkovog stabla. Bila sam stanovnik kolektivnog nesvesnog, a to je isto kao da živite u bajci.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…