Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Iz Fride: Nama je iz srca iščupan jezik, sada je vreme da ga vratimo tamo

AUTOR: Frida Šarar 09 Mar, 2021
Iz Fride: Nama je iz srca iščupan jezik, sada je vreme da ga vratimo tamo

Moram priznati da sam pomalo ljubomorna na svoje sugrađane, prijatelje i rođake Hrvate, kad vidim koliko pažnje i značaja daju narečjima i dijalektima hrvatskog jezika, koliko ih poštuju i neguju, stvaraju na njima, pevaju na njima, čuvaju ih kao kulturnu baštinu i žive ih kao aktuelno autentično jezičko blago. Ovde se niko ne stidi što govori nekim dijalektom, koliko god on bio daleko od standardnog književnog govora. U Hrvatskoj ne postoji jezička diskriminacija. Dalmatinci će ponosno da furaju svoj govor bez obzira gde se našli i u koje svrhe ga koristili. Čakavci pišu knjige, pevaju pesme, imaju medije na kojima govore samo svojim dijalektom. Istrijani, Zagorci, Slavonci… svi oni pričaju autentičnim jezikom svog podneblja i niko ih zbog toga ne smatra manje vrednim, niko ih ne tera da se menjaju, prilagođavaju jeziku grada Zagreba, niko ih ne ponižava i ne marginalizuje. U Hrvatskoj „cveta tisuću jezičkih cvetova“, sve jedan uz rame sa drugim. To ne znači da između određenih gradova, pa i delova zemlje, ne postoji određen rivalitet, želja za dokazivanjem i dominiranjem, ali ne na način da su u startu uloge podeljene nepravedno i diskriminatorski, da se u startu pretpostavlja da su jedni u pravu, a drugi nisu, jedni bolji, a drugi gori. Toga nema. I ne znam zašto je to tako, kao što ne znam zašto je u Srbiji sve suprotno od toga.

U Srbiji se jedino u Beogradu priča „kako treba“, sve drugo je smejurija. Možda su jedino Vojvođani uspeli da zadrže dostojanstvo svog govora i ne dopuste Beogradu da im se podsmeva. Ostatak Srbije je odavno prekrio jezički mrak.

Ja sam se rodila u kosovsko-resavskom dijalektu (Kruševcu), odrastala u prizrensko-timočkom dijalektu (niški region), prošla kroz torturu šumadijsko-vojvođanskog dijalekta (Beograd), da bih se na kraju doselila u Rijeku gde čakavci pričaju vrlo slično čarapanima, čak imaju na nekim mestima skoro pa identičan naglasak. Ljudi koji me nisu videli godinama, misle da sam ponovo prozborila kruševački, a ne shvataju da ja sada pričam na hrvatskom. Ali nije ovde tema hronologija dijalekata na mom životnom putu, već sumorno stanje u odnosu prema većini dijalekata koji se govore u Srbiji.

Ako ne govoriš šumadijsko-vojvođanskim, ti si seljačina. Ne samo da si geografski lociran kao provincijalac, već ti se automatski pripisuju i neki kvaliteti duha koji se povezuju sa tvojim načinom govora. Ako govoriš niški, kruševački, ne daj bože pirotski, leskovački i vranjanski, na tebe se gleda kao na nekakvu maloumnu kreaturu, na osobu nižeg reda koju niko ne shvata ozbiljno i koja služi za podsmeh. Nema veze koje ste škole završili, koliki vam je koeficijent inteligencije, kakav ste čovek, kakva su dela iza vas, ako progovorite akcentom koji je prezren u Beogradu, vi ste predmet sprdnje i to je jednostavno tako. Tu nema pomoći. Ta nadmena, omalovažavajuća predrasuda je decenijama ukorenjena u generacijama Srba i ne može lako da se otkloni. Ljudi u Srbiji nisu ni svesni jezičkog zlostavljanja koje se događa. Oni su ga usvojili kao normalno stanje, čak se podsmevaju sami sebi i ne zameraju drugima kad ih omalovažavaju na jezičkoj osnovi. Prosto je neverovatno da u vreme kada se svi jasno i nedvosmisleno borimo za ravnopravnost, a protiv polnih, rasnih, verskih, seksualnih i svih ostalih diskriminacija, ne primećujemo ružičastog slona u prostoriji, ne reagujemo kad ljudi jedni druge diskriminišu na osnovu jezika.

Jezik je čudna stvar, pripada celoj zajednici, a opet tako intiman, kao da nam je srastao uz kosti. Kad prvi put pokušate da promenite jezik koji ste slušali od svojih predaka, na kome su vam babe pričale priče, na kome vam je majka rekla da vas voli, to je kao da čupate vlastito meso, odvajate ga od kostiju i slažete drugačije od onoga kako ste se rodili. Taj proces je bolan, on ostavlja rane, a zatim ožiljke, za koje znate samo vi. Do kraja života osećate ta mesta u sebi, gde je nekad bio vaš izvorni jezik.

Nije to isto kao kad odete u stranu zemlju, pa se služite stranim jezikom. Vama je jasno da je taj jezik alat i da nikad neće biti vaš. Posmatrate ga kao nešto korisno, što vam pomaže, a ne ugrožava vaš jezik. Međutim, kad pokušate da menjate dijalekt, vi kao da menjate sebe, ispravljate moždane vijuge, odričete se onoga što ste bili. Ne samo sebe, odričete se celog jednog sveta iz kog ste potekli.

Stotine hiljada ljudi koji nisu starosedeoci živi danas u Beogradu i služi se lažnim jezikom, da ne bi bili prezreni, da bi se uklopili. Dok izgovaraš reči jezika koji nije tvoj, i ti se osećaš kao lažov, kao ljiga po kojoj su prosuli kofu splačine. O tome „rođeni Beograđani“ nemaju pojma. Ne znaju ko su njihovi sugrađani, ne znaju njihovu jezičku muku, niti ih zanima. Oni i ne sanjaju da svakog dana susreću ljude kojima je jedan malodušni i površni pogled na svet iz srca iščupao jezik i niko nikada za to nije odgovarao.

Govorim u ime ljudi iz Kruševca, Trstenika, Leskovca, Zaječara… Naš jezik ne smrdi! Mi nismo smešni. Nismo maloumni. Nismo nepismeni. Nismo manje vredni. Samo smo drugačiji. I u većini smo.

Želim da svako od nas, poput novinara Stevana Dojčinovića kome se klanjam do zemlje, progovori svojim jezikom. Dosta smo ćutali, dosta smo se prilagođavali, dosta smo bili tolerantni na omalovažavanja, dosta smo ugađali površnoj hejterskoj estetici glavnog grada. Drugovi i drugarice, braćo i sestre, koji je nama k***c?! Hoću da se zaore narečja, izađite u medije sa svojim dijalektima, neka vam reči iz usta izlaze kao što niče lišće na mladim prolećnim granama. Neka vam se rupe na srcu, tamo gde ste iščupali jezik, ispune dostojanstvom. Ne radite to zbog sebe, vi tako gradite pametniji i slobodniji svet.

Naslovna fotografija: Unsplash