Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Dnevnik nevidljivih: 13

To mi je bio najgori dan u životu. Ne dan kad sam pao, već baš taj, dan kada sam dobio otpusnu listu. Izašao sam iz bolnice, na štakama, sa po jednom čeličnom pločom zašrafljenom u kosti obe potkolenice. Dok sam ležao u bolnici, mislio sam, nikada neću prestati, nemam strah, nesreće se dešavaju, idem dalje. Prijatelji su me redovno obilazili, donosili mi voće i slatkiše, ugojio sam se sedam kila, pucao sam od života. Jedan moj prijatelj u posetu mi je dolazio ama baš svaki dan, sa putnom torbom koju bi gurnuo pod moj bolnički krevet, zatim negde otišao, zatim se vratio, posedeo malo sa mnom i ponovo otišao. Hteo sam da mu kažem da zaista nema potrebe da me svaki dan obilazi, nisam bio u toliko lošem stanju. Ispostavilo se posle da se tajno zabavljao sa jednom medicinskom sestrom na ortopediji. Nuždu sam prvih dana vršio u gusku koju mi je ljubazna sestra menjala bez izraza gađenja na licu. Verovatno je, mislio sam, na to oguglala, ali ipak me je svaki put bilo sramota. Slavio sam kada sam stao na štake i prvi put se sam dogegao do toaleta. Govorili su da se brzo oporavljam, sve je delovalo kao da ću se lako vratiti na staro, verovao sam u to. Verovao sam u sebe. Mislio sam, samo da izađem i odmah ću… Tog dana, kada sam izašao iz bolnice, budući na štakama, glupo je reći – noge su mi se oduzele, ali stvarno jesu. Kako sam ugledao svetlost dana van bolničkih zidova, tako me je preplavio strah. Preplavio me je strah da hodam, srce mi se steglo dok su me vozili kući, bio me je strah i da se vozim kolima. Zatim me je ispred kuće bilo strah da pređem ulicu, bojao sam se vožnje liftom do stana. Nisam mislio da će mi se to ikada desiti, ali znao sam da sam izgubio. Predao sam se. Znao sam da nikada više neću sesti na motor. Po dolasku kući, prvo što sam ugledao bile su moje moto-kros čizme u hodniku i jakna za moto-trke. Bila je sasvim malo oguljena od pada, a čizmama nije bilo ništa. Nikome nije jasno kako su moje kosti pukle uprkos svim protektorima. Ja se i ne sećam sasvim, mislim da je pri padu motor pao na mene. Spakovao sam čizme i jaknu u veliku crnu kesu, i zamolio da mi pomognu da odem do kontejnera. Želeo sam baš ja, lično, to da uradim. Bacio sam kesu u limeni kontejner, čizme su u njemu svom silinom odzvonile, kontejner je bio prazan. Bilo je gotovo, znao sam da se više nikada neću vratiti na stazu. Suze sam obrisao brzo, da me ne vide, i pre nego što su potekle.

To mi je bio najbolji dan u životu, majke mi. Takav je život, nekad ima đubreta nekad nema, majke mi. Kad nema đubreta mi samo produžimo dalje, do sledećeg kontejnera, i sledećeg, i sledećeg i sve tako. Svi misle naš posao je lak, svi ‘oće da se voze sa nama na kamionu. Da vidiš kad je hladno kako bi se vozio, ne bi niko, majke mi. Iskreno, ja više volim kad ima đubreta, kad ima da se radi. Ja volim da radim, svoj dinar da zaradim, majke mi. Kad ima đubreta, kolega i ja prvo bacimo oko, vidimo da l’ ima nešto vredno. Ako nema, onda u kamion. Ako ima, to odvojimo za sebe. Zadnji put je on izvukao patike. Bile njegov broj, meni male. Dogovorimo se ili ko prvi vidi ili kome više paše. Ja sam prvi vid’o patike, ali šta kad mi male, bolje on da ih uzme. Tako je jednom on prvi vid’o punu kesu, plišane igračke, meni dao, majke mi. On nema dece, a ja ćerki da ponesem. Dobar je on čovek. Taj dan ja nešto bio tužan. Jedan kontejner, drugi, nema smeća. Ljudi manje bacaju smeće kad je zima, ne znam što. Treći kontejner, kolega siđe, pogleda, kaže „nema, teraj“, a ja kako sam visoko, na kamionu, vidim unutra sija se kesa. Ko da sam znao, ja kažem „čekaj da pogledam“. Istresem, ono čizme za motor, i jakna za motor isto, trkačka, majke mi. Prava pravcata, original. Kad mi srce nije stalo, ja pogledam gore, poljubim u nebo, kažem, Bože, hvala ti. Taj dan pamtim k’o rođendan.

Fotografije: Unsplash