Žena na ivici nervnog sloma: Moje

Nekad sam sve morala da imam. Sve što mi se dopada je moralo da bude moje. Svaka lutka kad sam bila mala, a onda i svaka haljina i pufnasta bluza. O knjigama da ne govorim, one barem naizgled zauzimaju malo prostora. A onda su na red došle i nove kompleksnije čežnje – za mediteranskim kućama i gradskim stanovima u predratnim zgradama sa unutrašnjim dvorištima.

Postoje teorije da je za civilizaciju sve otišlo dođavola onog trenutka kad je neko rekao – moje! Teško je odoleti lepim stvarima oko nas, skupocenim sandalicama u izlogu, monografiji o omiljenom slikaru, još jednom paru minđuša. I onda sam išla logikom – kad već ne mogu da imam kuću na rivijeri, zašto ne bih imala sve te lepe sitnice. I ne znam tačno kad se okrenulo, kad se desio obrt, valjda kad sam čula mamu kako kaže da treba da se ulaže u doživljaje, a ne u nekretnine, kako svi savetuju.

Imam novu mantru – dobro je da cirkuliše. Ako sretnem drugaricu koja se oduševi mojom maramom daću joj je. Nešto što se sviđa meni, kupiću nekom drugom koga volim. Ova haljina je lepa, ali lepše će stajati Anđeli ili Dunji. Sećam se, tako je, sada pokojna mamina drugarica Bilja skinula svoj prsten sa Balija i dala mi, kada sam joj rekla kako mi se sviđa. Ljubav cirkuliše u stvarima, bez nje one su mrtve. A knjige su žive dok se čita, one nas čekaju i u našim sobama, ali i u bibliotekama.

Ne moram sve da imam, ali želim sve da doživim. Ili barem delić. I tako sve to postaje moje – i kritske plaže i kupole crkava Pozitana, i art-deko lampe i haljine koje koštaju kao stanovi u onim predratnim zgradama sa unutrašnjim dvorištima.

Fotografije: Ana Vučković Denčić