Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Iz Fride: Ne tako satanski, stihovi

AUTOR: Frida Šarar 05 May, 2020
Iz Fride: Ne tako satanski, stihovi

Na stranu sad sve kultne pesnike, ludake, samoubice, revolucionare i buntovnike, ja sam poeziju zavolela u prvom osnovne, uz Desanku Maksimović. U četvrtom razredu sam na regionalnom takmičenju recitatora govorila njenu Prolećnu pesmu i pobedila.

To takmičenje se održavalo – verovali ili ne i nemam pojma zašto – u Žitorađi. Moj učitelj nije mogao da pođe, pa je nastavnica srpskohrvatskog, Ljilja, sela sa mnom u opštinski auto i došle smo u Žitorađu. Nikad ranije nisam bila tamo. Pre nego što je takmičenje počelo, ušla sam da onjušim dvoranu, da vidim je li strašna. Od crvenih plišanih zavesa me uvek podilazila jeza. Bež dvorane su bile moja sigurna zona. Kad sam pomolila glavu kroz vrata doma kulture ugledala sam najveću, najcrveniju i najplišaniju zavesu ikada. Umrla sam od straha. Neko je rekao da prva tri mesta moraju da prenoće u Žitorađi. Nemam pojma otkud ta nebuloza, ali od tog trenutka moj dečiji um je neprestano molio boga da ne budem u prvih troje.

„Molim te bože, šta god da se desi, samo da ne pobedim.”

Nikada pre ni posle toga nisam tako iskreno i iz srca sebi priželjkivala poraz.

Nisam ja tu neki novajlija, imam iskustva u ovome, takmičim se već tri godine. Ovo mi je četvrta. U prvom razredu sam recitovala epsku pesmu. Ne mogu sad da se setim naslova, ali počinjala je ovim rečima: „Vino piju Novak i Radivoj…”. Možeš misliti, pesma za prvaka.

Te ’87. roditelji baš nisu nešto hrlili na školske priredbe, a kamoli na takmičenja. Mislim da moji nisu ni znali da se takmičim. Niko me nije snimao mobilnim telefonom, nemam ni jednu sliku sa tog događaja.

Moje prvo takmičenje. Izašla sam na binu i počela. Preda mnom je sedela cela osnovna škola, nastavnici i đaci od prvog do osmog razreda.

„Vino piju Novak i Radivoj…” glas mi je bio samouveren, izgovarala sam deseterce razgovetno i gledala publiku u oči. U isto vreme kao da posmatram sebe i ne znam ko je ta osoba, ko je to dete tako rešeno da pobedi, ovo nisam ja.

Na kraju pesme sam se poklonila i sišla sa scene. Nisam očekivala ništa. Jurila sam se sa drugom decom po školskim hodnicima. Učitelj me našao i doveo u salu da čujem rezultate.

Prvo mesto na nivou nižih razreda – ja! Molim??? Pa ja sam najmlađa od svih, kako prvo mesto?! Kako pored ovih opasnih i velikih?? Rekoh već, nemam ni jednu sliku iz tog dana, ali dobro se sećam i sećaću se do smrti mog hoda od škole do kuće. Ja sam pobedila. Pobedila i gotovo! Idem kući da to kažem roditeljima. Grudni koš mi pun ponosa i najčistije dečije sreće.

Isti scenario se ponovio naredne dve godine. Pesme Gaša J. J. Zmaja i Kako šeta stari profesor Milovana Danojlića. Oba puta idem na opštinsko takmičenje i tamo ispadnem. U trećem razredu moj učitelj se iznervira i posvađa sa žirijem. Popljuje i izvređa predsednika žirija, nekog sudiju za prekršaje. Kaže mu da mu je glava šuplja kao tikva.

– U stvari, tikva ima semenke, a u tvojoj glavi nema ništa! Dokle ćeš da puštaš dalje decu svojih poznanika?! Nikad niko od njih nije otišao dalje od regionalnog. Nikad u istoriji nismo imali đaka koji bi nas predstavljao na republičkom takmičenju, samo zato što ti šalješ na regionalno ove tvoje antitalente!

Moj učitelj, Bratislav Dinić, legenda. Najbolji i, pored oca i majke, najbitniji čovek u mom odrastanju. Znao je da iz najstidljivijeg đaka izvuče maksimum hrabrosti i znanja. Ali imao je i on svoje žute minute, a sudija za prekršaje mu se namestio u nezgodnom trenutku.

Četvrti razred, rešila sam da više ne recitujem dečije pesme. Viša sam od svih u razredu za glavu i zaljubljena u jednog Bobana.

Pobedim na školskom, odem na opštinsko, kad tamo, oni me puste dalje. Kad se takmičenje završilo, jedna špicasta žena sa paž frizurom, koja je bila desna ruka sudije za prekršaje i takođe član žirija, priđe mi u hodniku i kaže:

Pustili smo te samo zato što tvoj učitelj ovde pravi scene, nije baš da si zaslužila.

Okrene se i ode. Ja, dete od deset godina, ostanem da stojim na hodniku, zbunjeno.

Moje noći pred takmičenja, to su noći treme i drhtanja. Majka bi mi uveče uplela kikice da sutra raspletem talasastu frizuru. Ponavljala bih pesmu u sebi milion puta. Pred zoru zaspala. Ujutru u sedam me je pred školom čekao opštinski auto i nastavnica Ljilja.

– Učitelj ti se razboleo, ja idem sa tobom.

„Jao kako ću bez učitelja. Ovi rekoše da su me samo zbog njega pustili dalje. Pa dobro, šta je tu je. Nastavnica Ljilja je dobra žena, snaći ćemo se ona i ja.”

U najstrašnijoj dvorani doma kulture, onoj u Žitorađi, te 1990. u prvom redu sedela je Ceca. Ova Veličković. Prepoznala sam je kad sam ušla.

„Vidi ova pevačica gleda mene, a ne ja nju.”

Malo sam se pravila važna.

Krenuo je takmičarski deo. Deca su izlazila, jedno po jedno, recitovali i vraćali se u publiku. Mozak mi se zapalio od one crvene zavese. Počelo je da mi se vrti u glavi i da mi se povraća. Još više zbog straha da ću morati da prespavam u Žitorađi ako prođem dalje. Molila sam boga najjače što mogu da ne pobedim, da ne budem među prvih troje. Gde bre da spavam u Žitorađi, jeste normalni??

Prozvali su moje ime, izašla sam na crvenu pozornicu i krenula da pričam iz stomaka iz srca i pluća, glava mi nije radila. Završila sam, poklonila se i sišla.

Kad je poslednje dete izrecitovalo pesmu, izašli smo na pauzu dok žiri veća. Sve vreme tokom pauze držala sam se za vrata opštinskog auta. Ja ovde ne ostajem, niti planiram da pobedim. Ljudi, pustite me kući.

Pozvali su nas unutra.

Draga Jonaš, predsednica žirija, držala je papir u ruci, okrenula se prema nestrpljivoj publici punoj nade i glasom koji je generacijama Jugoslovena usađen u kolektivno nesvesno, svojom besprekornom dikcijom koja izaziva strahopoštovanje, rekla:

– Ove godine je jedna devojčica ostavila na mene poseban utisak. Recitovala je pesmu koja ne odgovara njenom uzrastu, bolje od mnogih koji su stariji od nje. Prvo mesto ove godine, osvojila je…

I izgovorila moje ime i prezime. Svet mi se srušio. Jao majko mila sad moram da spavam u Žitorađi. Hoću kod mame i tate! Krenule su mi suze. Nastavnica Ljilja me zagrlila. Grlila me jako kao da sam joj ćerka. Bila je pred penzijom, a nikad nije doživela ovo. Nijedan đak naše opštine nikad nije otišao na republičko takmičenje. Mislila je da plačem od sreće, a ja sam samo htela kući.

Trebalo je da prođe nekoliko meseci pa da osvestim da je ovo moj najveći recitatorski, možda i najveći životni uspeh do tada. Ne zbog plasmana, ne zbog prvog mesta, svega toga je bilo i kasnije, pogotovo kad su ovi što igraju na sigurno i poznato videli da imaju konja za trku. Ipak, gore pomenuti uspeh je pre svega moralna pobeda i neuporediv sa bilo kojim drugim. Zašto?

Zbog mog učitelja, zbog sudije za prekršaje, zbog one špicaste žene, zbog nastavnice Ljilje, zbog republičkog takmičenja, zbog moje mlade ljubavi prema poeziji i talentu za izražajno čitanje stihova koje će me na kraju pretvoriti u onu koja ih piše, zbog pravde koja ponekad pobedi i muljaže koja nekad zakaže, zbog životnih lekcija koje sam tada naučila, zbog vere u sebe i druge koju sam tada stekla, zbog ljudi koji se u nepravednom sistemu izbore za drugog i taj drugi, malen i nemoćan, pobedi, ispliva i zasija. Zbog predsednika opštine koji je čuo da ima tamo u nekom selu neki đak koji je prvi ikada otišao na republičko. Raspitao se ko sam i gde sam. Za takmičenje u Titovom Užicu dao mi svoj veliki auto, svog vozača i pet hiljada dinara. Rekao učitelju Diniću:

– Smestite se u najbolji hotel. Vodi dete na Taru, vodi je da vidi muzeje, spomenike, grad i okolinu. Nemoj da dete bude gladno i žedno.

Proveli smo tri dana u Užicu. Mama i ja u jednoj sobi, a učitelj sprat ispod nas. Moja luda mama nije znala kako da se oduži za sve, pa skinula zavese u hotelu i oprala.

– Mama, zašto pereš hotelske zavese?

– Ćuti dete, sad sam srela nastavnicu sa Kosova. Žena htede da se onesvesti kad je čula da smo nas dvoje ljudi doveli jedno dete. Plus vozač, limuzina i pet hiljada za švrćkanje! Ona sama dovela njih trideset, vozom iz Prištine, sa jednom hiljadom budžeta. Moramo nekako da se odužimo.

– Ali mama…

– Ćuti Marina, treba da budeš zahvalna.

I bila sam, stvarno jesam. Bila sam zahvalna Dragi Jonaš za one reči, i danas sam ponosna na njih. I predsedniku opštine za celi ugođaj i knjigu koju mi je tom prilikom poklonio, neprimerenu mojim godinama, ali to nekako ide uz celu priču, Rušdijeve Satanske stihove. Najviše sam zahvalna učitelju Diniću koji je verovao u mene kao što nikad niko nije.

1993. tri godine posle drame u Žitorađi, umrla je Desanka Maksimović. Čula sam vest na dnevniku i plakala, plakala dugo. Umrlo je nešto pitomo, nenametljivo, smerno i delikatno, osećajno i pametno u srpskom pesništvu. Čini mi se da su je danas svi zaboravili i da je ona, zajedno sa ovim kvalitetima koji su nekad važili za vrednosti, nestala iz našeg vidnog polja. Zanimljiviji su nam pesnici kad su nemoralni i nenormalni, pa ih ne razumemo, pa ih se plašimo. A Desanka jasna i odmerena, koga to još zanima u svetu izvitoperenog spektakla.

Mene nikad neće prestati da zanima i uvek ću da volim tu njenu veliku dušu, da cenim njenu finoću i da pamtim one njene stihove u kojima sam se pronašla kad mi je bilo deset godina i koji me posle tri decenije i dalje opisuju bolje od svih rečenica sveta:

              „Da ima u meni cela nežna plima

                 reči nerečeni’,

                 da bih srce mogla poklanjati svima

                 i da opet mnogo ostane ga meni.”

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Objavljeno je koji je trenutno najpopularniji modni brend na svetu

Lyst je aplikacija za pretragu proizvoda poznatih modnih brendova koja na kraju svakog kvartala objavljuje svoj prestižan The Lyst Index…

Dženifer Lopez zna kako se nosi slip haljina tokom jeseni!

Ništa nije teško kada radiš ono što voliš, tako bismo ukratko mogli da opišemo stil života višestrane umetnice iz naslova.…

Pogledajte neverovatan performans koji je osvojio internet

Ako ste pratili zatvaranje nedavno održanih Paraolimpijskih igara u Tokiju, imali ste priliku da uživate u neobičnom performansu koji je…

Odlike mentalno jakih osoba

Psihička snaga olakšava mnogo toga u životu. Čini vas srećnijim, otpornijim, izdržljivijim, odlučnijim… Neke karakteristike osoba koje se smatraju mentalno…

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Najnovije - Kolumne

Gistro priče: Mira i Pera Forever

Popodnevni saobraćajni špic. Radni dan usred nedelje. Sedeo sam u parku u Nemanjinoj ulici. Na slušalicama mi je svirao Brajan…

Ivan Tokin: Andrea

Skoro nikad ne idem sama na pijacu. Najverovatnije sam bila bar jednom sama, ali kažem vam, ne sećam se. Jutros…

Kikiriki, semenke, sport za zube: U meni je jesen

Dragi pajte, Danas sam pokušala da objasnim zašto toliko volim jesen i shvatila sam da, na koncu, to mora da…

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…