Iz Fride: Noć ima oblik moje siluete

„Kad bismo tvoj otac i ja ovde pali mrtvi, ti bi nas preskočila i izašla u grad.“

Tako je govorila moja majka. I bila je potpuno u pravu. Ona je izbliza videla sva moja ludila, opsesije, strasti. Znala je kako dišem, iako joj se to nije sviđalo. Nije volela moje demone, nije volela kad izgubim glavu. A gubila sam je često, povodom svega i svačega.

Međutim, izlasci u grad su bili fatalniji od svega drugog. Kao da sam postojala samo zbog njih. Dan je bio u službi noći. Pred izlazak bih vodila računa šta jedem, šta pijem, nosila bih papilotne na glavi i šetala po kući u spavaćicama. Isprobala bih hrpe garderobe, gomile nakita. Ako nešto fali, ja bih to modelirala, sašila, izradila svojim rukama. Cele božje dane sam posvećivala projektu „izlazak u grad“. Onda bi došao red na šminkanje. Sela bih ispred ogromnog ogledala i šminkala se satima uz muziku. To šminkanje je bilo ritual, ples, zavođenje i zaljubljivanje u samu sebe iznova i iznova. Grad je bio scena i sve na meni je moralo da bude scensko. I šminka i garderoba i nenormalna kosa i neudobne cipele i šarene bunde i sulude količine nakita na telu. Nastupala sam na ulicama, na trotoarima, trgovima, hodala sam i mislila da se svet oko mene topi. Otvarala sam vrata klubova odrešito i spremno, kao da svi unutra čekaju samo mene. Ja sam noću mislila da sam bog.

Naravno da me je noć radila više nego išta drugo. Lepo je biti bog.

Preko dana sam bila smrtna, obična, teskobna. Gušili su me zidovi, svet, očekivanja roditelja. Gušili su me gradovi i sela u kojima sam živela. Ništa mi se nije sviđalo i ništa nije korespondiralo sa mojim bićem. Dan je otkrivao i osvetljavao skučenu realnost života u provinciji, moju neukalupljenost u okruženje, poglede radoznalih prolaznika koji su me posmatrali kao delikventa, razočaranje mog oca, brigu moje majke, balast ideja i snova u mojoj glavi za koje taj svet nije imao razumevanja, niti prostora. Ogroman stvaralački potencijal kojim sam mogla da pokrećem solidnu elektranu, vraćao se tamo odakle je potekao, postajao destruktivan, uništavao me. Maštala sam o velikim gradovima, o širokim ljudima, o ulicama gde se niko ne okreće za tobom ni kada hodaš go. Maštala sam o vrhu sveta, htela sam da se popnem na njega i svetlim odozgo. Tek tad bih se smirila i srce bi mi bilo na mestu.

Ali vrh sveta je bio daleko, moja svetlost se odbijala o prljave fasade niskih moravskih kuća, o ružnu arhitekturu koje sam se gnušala, o zarđale ograde i blatnjava dvorišta koje sam posmatrala kroz prozor auta i autobusa. Ja sam duboko prezirala svoje okruženje, a da toga nisam ni bila svesna. I to okruženje je preziralo mene. Na dnevnom svetlu takva otuđenost boli, kao nokat iščupan iz mesa. Ali noću je sve bilo drugačije. Pao bi mrak na ružne kuće i olinjale izloge lokala, pošten svet bi se povukao u svoje domove. Ulice su bile prazne i moji roditelji bi legli u krevet. A ja bih tada oživela, kao vampir, i otisnula se u noć.

Trenutak kad zaključam vrata i zakoračim u mrak, bio je trenutak u kome čitava realnost ostaje iza leđa i biva sve dalja. Svakim korakom koji napravim u nestabilnim platformama, ja bih zalazila dublje u svoju slobodu. Dnevni život bi mi skliznuo sa ramena, ne bih se ni osvrnula za njim. Tamo među šankovima, čašama, uličnim lampama, zamrljanim licima ljudi koji su me okruživali kao neko nemisleće homogeno testo, i dalje sam bila sama. Ali lepo sama. Kao da lebdim u svemiru gde nema gradova, sela, ljudi i autobusa. Gde moj duh eksplodira kao supernova, gde je telo objekat želje, gde je lice crtež, gde vreme ne postoji, a prostor me grli i poprima oblik moje siluete.

Fotografije: Unsplash