Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Maki

AUTOR: Milica Vučković 08 Feb, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: Maki

„Šta ja znam šta je u psećoj glavi“, vikala je majka, braneći ga, ne psa već oca. I ona se plašila pasa.

Maki je zalutala u naše naselje jednog sasvim običnog dana kakav dan obično i bude – običan. Bila je mešanac pit bula i staforda, ili tako tih nekih rasa koje ljudi ne vole i od kojih zaziru, a sami su ih napravili, kao i sve drugo uostalom. Imala je svetložutu dlaku i bila je debela kao veprica. Neki su je mangupi svu išarali autolakom u spreju, po sebi je imala nekakve ispise crvene i plave boje. Nama je bilo žao Maki, kao i svakog drugog psa, mačke ili bio koje životinje koja se našla u bloku naših zgrada. Otac moje prijateljice bio je veterinar te je morao svakog četvoronošca da vakciniše i leči, pa tako i Maki. Ispod balkona kod donjih zgrada napravili smo joj kućicu od kartona, koja je, kao i svaka kućica koju smo pravili – jer druge materijale nismo imali, na kiši propala i smrdela više od Maki i od svih drugih pasa koje smo krišom gajili i hranili. Prvih dana, Maki je bila pitoma, dozvoljavala je da je deca jašu, trčala je za štapom, donosila ga nazad. Znala je i da sedne i da da šapu. Maki je verovatno neko nekada dresirao i sa njom živeo u stanu, a zatim je izbacio, jer mu je ili dosadila, ili jer je ostarila. Ljudi su takve stvari često radili. Kada bismo u naselju čuli da dolaze šinteri, sve naše pse bismo pokupili, svako od dece noseći po jednog, i sakrili bismo se u podrum zgrade, najčešće trinaestice, u taj podrum niko od stanara nikada nije silazio. Podrum je bio memljiv i pun pacova – iako pacove nisam volela, miris te memle zavukao mi se u nozdrve zauvek, tako da, i dan-danas, kada negde namirišem memlu, osetim se kao kod kuće. Kada šinteri odu, mi se iskrademo iz podruma i nastavimo da se igramo sa Maki, Persidom, Milunkom, Simom – tako su se zvali naši psi. Mnogi su dolazili i odlazili, neki su se zadržavali samo par dana, a neki i po par meseci, ali Maki je ostala najduže.

Foto: Unsplash

Sve je bilo u redu do jednog dana kada je u naš blok sa gornje strane ušetao poštar. Poštar je bio fin čovek sa debelim đozlucima, hodao je sporo i često je bio pijan. Kako ga je videla, Maki se zaletela na njega kao olujni oblak, lajala je iz petnih žila, tako da smo se i mi, koji smo njeni, uplašili. Uhvatili smo je oko vrata, pošto nije imala ogrlicu, pokušavajući da je obuzdamo, ali Maki se otrgla i ujela poštara. Ništa strašno, ujela ga je preko pantalona, gricnula takoreći, ali ta vest se po naselju brzo raširila. Već su se tu i tamo čuli komentari od starijih kako je to opasan pas, kako šinteri treba da ga odvedu, da je uspavaju. Mi smo čuli da u šinteraju od pasa lutalica prave sapune i plakali smo, toliko da niko od nas nije hteo da pere ruke sapunom, jer smo u svakom zamišljali neke od naših ljubimaca.

Situacija sa poštarom je prošla, Maki smo sklanjali svaki put kada on naiđe, zataškali smo taj nemili događaj i strasti su se smirile – sve do tog dana kada u naselje nije zalutao neki mladi policajac. Da ne objašnjavam kakav je policajac bio, jer kakvi policajci uopšte mogu da budu?! Maki je potrčala ka njemu i krenula da laje. Shvatili smo da Maki zapravo ne voli ljude u uniformi. Mislili smo da je policajac hrabar, da će samo proći pored nje, jer ona zaista nije napadala nikoga ko prvi na nju ne krene, ona je lajala jer je branila nas. Mađutim, policajac je zamahnuo prvo rukom u prazno, zatim nogom ka Makijevoj glavi, izgledao je kao da se kliza na ledu, pa mu ruke i noge nespretno mlate u svim pravcima. To je Maki još više rasrdilo, krenula je ka njegovom skočnom zglobu svojim velikim čeljustima. Policajac je, na naše oči, iz futrole izvadio pištolj i opalio. Svi smo zanemeli. Većina nas nikada nije ni videla pištolj, a kamoli čula kako puca, iako smo bili ona deca koja za praznike bacaju stotine i stotine petardi. Ovo je bilo nešto daleko strašnije. Policajac se, ne obazirući se na nas, samo okrenuo i otrčao između zgrada, zbrisavši iz našeg bloka. Maki je ležala na krem betonskim pločama u lokvi krvi. Počeli smo da vrištimo, da plačemo i trčimo ka njoj. Oči su joj se usporile, gledala nas je tromo ali ipak, gledala nas je. Otrčali smo do interfona i zvonili ocu jedne drugarice koji je bio veterinar. On je nakon par minuta izašao i došao na mesto zločina sa svojim službenim koferima u kojima je imao nekakve razne medicinske alate. „Biće dobro“, rekao je.

Metak je ušao negde u predelu vrata i izašao kod zadnje noge, prošavši kroz čitavo telo naše Maki, ne oštetivši joj nijedan organ, ni kičmu, ništa. Prošao je, samo, kroz meko tkivo i izašao napolje. Ispostavilo se da je sreća u nesreći što je Maki bila toliko debela. Trebalo joj je par nedelja da se oporavi, ali bila je dobro.

Foto: beforeafter.rs/Stefan Knežević

Tu priči nije kraj. Kao što rekoh, Maki nije volela uniforme, a posle tog upucavanja postala je agresivnija. Mislila sam – možda je ona znala da je moj otac bivše vojno lice. Od svih roditelja u naselju, ona nije volela jedino mog oca. Počela je da laje na njega svaki put kada je išao do radnje, lajala je tako da smo mislili da će ga rastrgnuti. On je, zato, u radnju počeo da nosi jedan veliki štap, pa onda, kada bi mu Maki prišla na tom putu od tridesetak metara koliko je bilo od našeg ulaza do prodavnice, on bi vitlao štapom i urlikao na nju glasnije od njenog laveža. Svi mi, deca, gledali smo to iz prikrajka, nismo hteli da se mešamo. Meni je bilo najteže, jer je to moja Maki, ali i moj otac. Kod kuće sam pokušavala da razgovaram sa roditeljima za ručkom, i da objasnim ocu da treba Maki da ostavi na miru. Da je ona dobra, da je to naš pas i da laje samo zato što nas brani. „Šta ja znam šta je u psećoj glavi“, vikala je majka – nije verovala ni meni, ni njoj. Otac je samo ćutao i srkao supu sa puno bibera.

Te epizode ponavljale su se danima. Maki je, tada već, bila u našem naselju preko godinu dana. Svaki izlazak do radnje ili povratak mog oca sa posla, svaki put, ista scena – štap, lajanje, štap, i povici: „Je*o ti Tito mater kučeću! Zvaću šintere!“. Znali smo, ili smo se makar nadali, da moj otac neće zvati šintere. Neka decu su se na to navikla, čak su se i smejala, ali ja sam svakoga dana strepela i stidela se tog trenutka. Nadala sam se da će Maki spavati kada se on vraća, bilo je i takvih dana. Jednog dana, sasvim neočekivano, otac je izašao do radnje. Bila je zima, i do prodavnice je bila prokopana samo jedna uska stazica u snegu. Otac je izašao u šortsu, na nogama je imao plastične braon vojne papuče i vunene čarape, tako je obično bio obučen za vreme ručka. Po njegovom izrazu lica, rekla bih da je neposredno pre toga vodio neki ozbiljan razgovor sa majkom. Nije nosio štap. Svi smo ga gledali čudno, pa i Maki. Otišao je do radnje, ćutke, izašao nakon pet minuta i rekao: „Maki, dođi, došao sam da se pomirimo!“ Maki ga je pogledala nepoverljivo, prvo u njega, a zatim u nas. „Idi, Maki!“, rekli smo joj. Prišla mu je obazrivo, a on je na pod spustio masni natron papir iz kojeg je istresao sitno iseckani parizer. Maki je to pojela, a on ju je, zatim, pomazio iza ušiju. Maki je veselo dotrčala do nas mlateći repom, a otac je otišao kući. Od tog dana, nikada se više nisu svađali, on nije nosio štap, već se mazio sa Maki kada god je sretne. Sav moj stid prerastao je u ponos. Maki je živela sa nama u naselju ukupno dugih osam godina. Umrla je od starosti.

Naslovna fotografija: beforeafter.rs/ Stefan Knežević

Najčitanije

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Ovo su 4 tipa osoba koje daju previše sebe

Poslednjih godina, termin burnout se pominje kao jedno stanje uobičajeno i prisutno među ljudima koji daju previše sebe na poslu.…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…

Pouke iz prošlosti: O beznađu i odlasku na kraj sveta

„Nada umire poslednja“ – poznata je izreka, potvrđena nebrojeno puta tokom prohujalih vekova. Međutim, šta da se radi kada nada…