Iz Fride: Noć na bugarskoj granici

Ne znate vi kako moja majka priča priče. A tek deda kako ih je pričao. Kad oni počnu, stvarnost se povuče korak unazad i priča zauzme njeno mesto. Te priče nisu izmišljene. To su događaji iz njihovih života, ponekad toliko neverovatni da bi ih bilo nemoguće izmisliti. One su moja privatna, usmena lektira, koja me je obrazovala dublje i snažnije, nego ona školska. Ima ih desetak i rekla bih da je možda moj zadatak da jednog dana, pažljivo i dosledno napišem svaku od njih.

Letos smo muž i ja, na jednoj terasi pored Rasine, slušali neke od tih priča. On prvi, a ja hiljadu i prvi put. Moja majka bi celim telom, mimikom i pogledom otišla tamo, na mesto gde se dešava priča i odande nas izveštavala. To nije prepričavanje, to je ponovno oživljavanje neke davne situacije, na način da slušaoci i čitavo okruženje budu usisani u pričinu realnost. Ona bi počela da priča i mi više nismo bili na terasi.

Bili smo na bugarskoj granici devedeset i neke, gde grupa, što švercera što običnih građana koji su krenuli da kupe jeftine stvari za ličnu upotrebu, gura autobus koji se pokvario, tu negde petsto metara iza granice, po ciči zimi i sa glavama punim brige, dok prislanjaju smrznute dlanove na prokletu krntiju. Hoće li im bugarski carinici oduzeti sve što su kupili ili će se ovaj put provući? Onda autobus nekako upali, ali na granici mrka kapa. Čeka se na toj zimi, beskonačno se čeka, dok Bugari većaju o sudbini naše ucveljene ekipe. U autobusu je ledeno, grejanje ne radi. Svi su izašli napolje, stoje i cupkaju ne bi li se zagrejali.

Odjednom preko cele granice, preko kolone sumornih vozila, pukne dugačak zvižduk, glasan kao grmljavina. Mamina strina Slobodanka, Crnogorka koja se udala za Kruševljanina, bila je poznata po zviždanju koje je treslo svadbarske šatore duž Rasine i Morave. Kad ona stavi dva prsta na uglove usana i zazviždi, svi zvučnici, pojačala i mikrofonije padnu u senku. Strastvena, opasna i sposobna. Ta je imala bašte i voćnjake i ružičnjake i ogromnu kuću, dva sina i muža, proizvodila zimnicu u razmeri omanje fabrike, a o raznovrsnosti svega što je spremala, kuvala, uzgajala, isheklala i izvezla, da ne pričam. Osim toga, uvek bi bila šef kuhinje na svim velikim veseljima, nadgledala kazane, pihtije, prženije od iznutrica i učestvovala u zavijanju stotina sarmi. Usput bi, kad sve to obleti, ušla u šator raširenih ruku, pa onda raspalila zvižduk od kog pola sata zvoni u ušima.

Vratimo se sad na bugarsku granicu devedeset i neke. Pedeset ljudi je izašlo iz pokvarenog autobusa u kome ne radi grejanje i pitanje je hoće li opet upaliti na gurku. Čekaju da carinici odluče šta će sa njihovim torbama. U te torbe spakovali su peškire, čarape, zimske jakne za decu, one slane bugarske paste za zube, hemijske olovke i plastične lustere. Oni koji švercuju spakovali su tu celu svoju platu za sledeći mesec. Moja mama je spakovala jedne kožne čizme na pertlanje za ćerku koja ide u sedmi razred. Cupkaju oni tako i cvokoću, kad odjednom:

– Fjuuuuuuuuuuu!

Svi se trgnu i pogledaju u strinu Slobodanku, a ona iz džepa izvadi belu maramicu i počne da zviždi Moravac. Tata rata tara rata… Kao da je neko rekao „sad!”, pedesetoro ljudi iz pokvarenog autobusa uhvati se za ruke i počnu da igraju kolo. Tu, na bugarskoj granici, na minusu, umorni i polomljeni od puta, sa strepnjom da će otići svojim kućama bez ičega, opletu oni Moravac kao da sutra ne postoji.

Tu sad moja mama ustaje sa stolice na rasinskoj terasi, poskakuje dok priča tačno u taktu Slobodankinog zvižduka. Slogovi su joj isprekidani smehom. Smejemo se i mi, oči nam zasuze od smeha. A opet, pomalo i drhtimo, tražimo nešto da prebacimo preko ramena, hladno je, brate, na bugarskoj granici.

Nešto su im uzeli, nešto su ipak doneli kući. Autobus su gurali stotinak metara, pa je upalio. Vozač Žikica je bio toliko umoran da je počeo da priča ljudima oko sebe kako vidi borove i jele, učinilo mu se da vozi kroz Zlatibor. Na kraju su ipak bezbedno stigli. Kad su legli u svoje krevete, molili su Boga da se ovo nikad ne ponovi.

Ipak, u pričama moje mame, ponavljala se ta noć još deset, dvadeset puta. Svaki put jednako stvarna i živa kao devedeset i neke. Svaki put tužna i smešna i očajna i prkosna.

Noć na bugarskoj granici uvek me podseti zašto ono beše treba verovati u ljude.

Fotografije: Unsplash