Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Pravi Beograđani

Došla sam u Beograd ledenog septembra 1999. Izašla iz autobusa, sa džinovskim rancem na leđima i stresla se od hladnoće. „Sever“, pomislila sam. Kruševac je samo dva sata vožnje južnije, nije baš da sam stigla iz Atine, ali je u mojoj glavi reč „sever“ u tom trenutku označavala sve, samo ne stranu sveta. Sever, nešto daleko i hladno, nešto strano, nešto nepripitomljeno i surovo, suprotno od ušuškanosti toplog doma iz kojeg su me uz suze ispratili roditelji.

Znam da ćeš da nam dođeš za nedelju dana, ali znam i da odlaziš zauvek”, rekla je mama dok me je grlila. Ja sam takođe znala šta ovaj odlazak znači i nisam ga se plašila. Iz Beograda se vratiti neću, to je sigurno. Ali pitanje je hoću li u njemu ostati, ili ću otići još dalje, u nešto severnije, veće i još više tuđe. U svakom slučaju, to je bila prva stanica u mom samostalnom životu izvan roditeljskog doma. Na dolaznom peronu BAS-a samoća me strefila kao grom. Stajala sam tamo dok mi je košava gulila obraze. Padala je noć. Osećala sam kao da mi neko radi operaciju bez anestezije, čupa iz mene svu detinju bezbrižnost i na mestu te rupetine košava sada izvodi svoj ples, vozi motor po zidu smrti.

Na donjem Dorćolu čekala me divna žena, moja gazdarica teta Zdravka, Hrvatica sa Visa. Pitala me je l’ pušim. Ja sam odgovorila „ne“, a ona uzvratila veselo: „Ma ništa ne brini, propušićeš sigurno. Sad si studentkinja, moja Marinči!“

Mene Beograd nije plašio, nisam u njemu videla bauk. Radovala sam se životu u većem gradu. Mislila sam da ljudi tamo imaju više razumevanja za različitosti, da nisu ograničeni kao provincijalci, da ću imati više slobode nego do sada i da ću naići na više razumevanja. U Kruševcu je bio neki stariji tip koji je proputovao sveta, moje prijateljice i ja ga nismo poznavale, ali bi on svaki put kad nas vidi na ulici viknuo: „Vi! Vi ste Njujork! Kako ste se stvorile ovde? Idite odavde što pre, ovde vas niko ne razume. Njujork! Njujork!“

Mi smo samo slegale ramenima, nisu nas njegove reči oduševljavale, bile smo tinejdžerke, sebe smo videle kao svet i mislile da svet čeka samo na nas.

Sa šest godina, tamo u onom zavejanom Vitoševcu, bez tekuće vode i fiksnog telefona, znala sam da čitam i naručivala muzičke časopise jednom mesečno iz grada. Imala sam dva programa na TV-u i jedan zid oblepljen posterima u spavaćoj sobi, to su bile moje vikipedije, guglovi i jutjubovi. U nižim razredima osnovne škole imala sam celu jednu svesku ispisanu naslovima filmova koje sam gledala. U zabačenom selu na jugoistoku Srbije, dva puta nedeljno sam išla u predškolsko, osećala duh vremena i poznavala zapadnu kulturu bolje nego današnji prosečni tinejdžer koji sluša Rastu, dok se u Beogradu orilo poselo, dok su u Beogradu stasavali likovi iz Vidimo se u čitulji, dok se u Beogradu pripremalo plodno tle za Ivana Gavrilovića, Pink televiziju i turbofolk. Ali ja to nisam znala. Za mene je Beograd bio grad Duška Radovića, Milene i Dragana, Milana i Magi… Najveći grad jedne male zemlje. Velik kao predgrađe Njujorka, provincija na mapi sveta. Ništa posebno, ali naš, pa ga volimo.

Petnaest godina sam živela u Beogradu. Petnaest puta se selila. Upoznala ga uzduž i popreko. Živela sam na Dorćolu, na Zelenjaku, na Bulevaru, kod Vuka, kod Doma Omladine, na Zvezdari, na Medaku, na Mirijevu, na Novom Beogradu, u Zemunu. Upoznala sam sve njegove kutke, sve ulice, sve linije prevoza, noćne klubove, biblioteke i bioskope. Upoznala sam na kraju i Beograđane. Prave Beograđane i „prave“ Beograđane.

Ko su „pravi“, a ko pravi, to vam definišem ja. Jer moja definicija se ne rukovodi ličnim dokumentima, izvodima iz matičnih knjiga, porodičnim stablima i ostalim okolnostima koje slučajno zadese ili ne zadese pojedinca. Moja definicija se bazira na mentalitetu, kulturi, dostojanstvu, na ljudskim vrlinama koje se ne dobijaju rođenjem, bazira se na kosmopolitskom duhu koji bi trebalo da je svojstven građanima velikog mesta, kao i na odnosu prema drugačijima, doseljenicima, prolaznicima ili onima koji se spremaju da odu. Jer gradovi, a posebno veliki gradovi, jesu svačiji.

Čim neko krene da svojata grad, da ga ograničava i zabranjuje, oko njega počne da se širi miris čobanije, stopala mu momentalno upadnu u opanke i glib, a oko ušiju zableje ovce. Ali on to ne oseća, on misli da je građanin i da je grad samo njegov. Ne vidi ništa kontradiktorno u tome. Ne zna da grad, ako želi da bude grad, ne sme pripadati nikome. Tako sam ja u Beogradu upoznala lokal fašiste koji misle da su uhvatili boga za m*da jer su rođeni u Beogradu. To nisu pojedinci, to je celi trend. Taj trend je ono zbog čega Beograd najviše vonja na balegu i svinjce, tamo između čeličnih nebodera. Ti ljudi su mi smučili Beograd, poželela sam da odem negde drugde, negde dalje, gde su ljudi normalni i vide svet malo dalje od svog nosa. Dalje od zatucanog Beograda i njegovih zatucanih starosedelaca.

A onda sam upoznala prave Beograđane. Takođe starosedeoci, ali potpuno različiti od ovih prvih. Nema veze što su im preci generacijama unazad sa tog tla, ima veze kakvi su to ljudi u glavi. Prva odlika pravih Beograđana je sledeća: nikad ne pominju da su Beograđani. Ta informacija njima ama baš ništa ne znači. Sa nekom zdravom ljudskom radošću i simpatijama tretiraju šarolike dijalekte koji krase srpski jezik, s poštovanjem uzimaju varijacije u mentalitetu i kulturi, i tačno čovek oseća dok sedi sa njima da im ni na kraj pameti ne pada da su ne daj bože bitniji, pametniji ili vredniji od nekoga ko živi u Negotinu, Svilajncu ili Kraljevu. Ti ljudi, ti Beograđani su gospoda. Njihovo spontano odobravanje različitosti na prvi pogled deluje tako prosto dok ih gledaš, ali ako se malo zamisliš, jasno je da u pozadini stoji pitom, uglađen i sofisticiran duh. To je duh pravog Beograda.

Nažalost, ono što je prefinjeno i delikatno ne vrišti, ne galami, ne arlauče, pada u drugi plan, ne dolazi do izražaja od „pravih“ Beograđana koji misle da su sišli sa Olimpa i da imaju tapiju nad gradom. Vulgarno predimenzioniranog ega, napucani, našpricani, na*určeni tebra, Beograd smrdi od njih kao priplodni jarac, dok neka mala ja, gore u Vitoševcu ispod Bukovika, diše i živi filmove, muziku, svet i sanja o velikim gradovima koji će razumeti nju, koji razumeju sve.

Kad me neko pita odakle sam, kažem iz Beograda. Tako mi piše u ličnoj karti. To je grad u kome sam najduže živela. I to je grad koji niko ne može da mi zabrani. Beograd je moj koliko i vaš, makar živeli u njemu šesnaest kolena unazad. Beograd je svačiji. I mafijaški i seljoberski i onih koji bacaju smeće sa terase i onih koji svako veče borave na Kolarcu i onih što bi sa povezom preko očiju našli knjigu u Narodnoj biblioteci…  To ga čini gradom.

Kad sam se pre pet godina selila za Rijeku, otac mi je rekao „Seliš se iz većeg grada u manji, to je glupo.“ I on se školovao u Beogradu, verovatno i dalje živi sa kompleksima tog grada. Setila sam se kako me lepo dočekala teta Zdravka sa malog Visa. Rekla sam ocu da Beograd nije najveći na svetu, a Rijeka verovatno nije moja zadnja stanica. Na kraju krajeva, površina i broj stanovnika nisu merna jedinica grada. Grad se meri širinom duha i slobodom.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…