Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Prvi poljubac

Prvi put sam se poljubila sa dečkom koji se zvao Marijan. Bio je tri godine stariji od mene i već se zabavljao sa svim mojim drugaricama. To ga je kvalifikovalo da se i ja smuvam sa njim. Kad je bio dobar Seki, Zoki, Anjki, Sandri i Rivi, biće dobar i meni. Tako devojčice u pubertetu gledaju na fenomen prvog poljupca – posve praktično.

Par godina pre toga, u jednom drugom mestu, drugoj školi, sa drugim prijateljicama, sele bismo na bicikle i odvezle se daleko izvan sela, u šumarke, njive, kolibe sa velikim čađavim ognjištima, koje su zvrjale prazne u onim periodima kad nije bilo radova u polju. Parkirale bismo bajseve pored nečijeg bunara, zahvatile kofu vode, ubacile u nju sasušeno zrno pasulja koje bi plutalo po površini, a onda jedna po jedna pokušavale da jezikom dohvatimo zrno iz kofe. Neko nam je rekao da ćemo tako naučiti kako se ljubi.

U glavama nas dvanaestogodišnjakinja, taj čin nije imao nikakve erotske primese, niti smo ga doživljavale kao nešto intimno što ima veze sa emocijama. Mi smo bile male štreberke koje su htele da nauče novu veštinu. Nakon pola sata jurenja zrna pasulja jezikom po vodi, kose su nam bile mokre, majice su nam bile mokre i dok bi jedna od nas ronila licem po kofi, ostale su se smejale glasno podvriskujući, jer je to bilo nešto što nas je beskrajno zabavljalo, a čega smo se ujedno i stidele.

Svetlana mi je rekla da je na zidu u svojoj sobi iskopala malu rupu sa kojom se redovno ljubi. Dečaci nam u tom uzrastu nisu bili ni na kraj pameti. Mi smo samo htele da odrastemo, da budemo one koje znaju da se ljube.

A onda smo, za tren oka, već sledećeg leta izrasle u devojčurke i moje drugarice su sve do jedne primenile svoju veštinu u praksi, na dečacima.

– On je sve vreme žmurio, a ja sam imala otvorene oči. Glupo mi da žmurim, a i smešno nekako. Htela sam da puknem od smeha gledajući ga kako žmuri, jedva sam se suzdržala, rekla mi je jedna od njih nakon prvog poljupca.

– I? Je l’ on sada tvoj dečko?, pitala sam je.

– Ma ne, raskinula sam odmah, šta će mi.

Normalno, ja sam je razumela. Nijednoj od nas nije trebao dečko. Naše duše su još uvek bile bebeće, mirisale smo na zagrljaje svojih majki i na Kosili. Imati dečka, ljubiti se, to su sve bile teme koje su nas doticale samo u teoriji, kao simboli odraslosti. U praksi nam nije trebalo ništa od toga i zato sam imala utisak da su me drugarice izdale, da su prerano prešle na stvar i ostavile me samu u detinjem svetu. Međutim, nije me to isprovociralo i poguralo da i ja brže-bolje poljubim dečaka. Ostala sam dete još dugo, sve do prvog razreda gimnazije.

U malom baru prekoputa moje kuće, gde se okupljalo samo naše društvo, nas dvadesetak koji smo tu poput neke komune sedeli po celi dan, radili za šankom, pravili žurke, tog decembra sam rešila da prvi put popijem malo vina. Nalila sam sebi punu čašu, jer nisam znala šta je malo, popila je do pola, a onda, objašnjavajući nešto društvu koje je sedelo za stolom, odmahnula rukom i prolila ostatak vina po svojoj širokoj beloj mini haljini, kariranim ljubičastim grilonkama i tek kupljenim martinkama. Onda sam kao u nekom slow motion-u, spustila pogled na fleke od vina, uzela haljinu u ruke i zagledala se u nju. Momak koji je sedeo pored mene, maturant gimnazije i bivši momak svih mojih drugarica, pogledao je u proliveno vino, u moju haljinu, pa u mene, i onda su se, kako se to kaže, naše usne spojile.

Sve vreme dok smo se ljubili, moj mozak je uporedo procesuirao situaciju: „Ok, evo ljubim se prvi put u životu. To je to, to je poljubac, gotovo je, zbogom detinjstvo. Jedva čekam da stignem kući da kažem mami“. Ostala sam tu još pola sata, pa otišla kući. Ispričala mami sve u detalje, ona je podržala poljubac, ali ne i konzumiranje alkohola. Bila sam srećna što se to desilo, taj događaj je bio samo moj. I mamin. I Zokin i Anjkin i Sekin.

Prvi poljubac devojčice – sebičan, formalan i tehnički. Zvaničan i nimalo intiman. A opet, nikad mi nije izbledeo iz sećanja, kao ni fleke od vina sa one bele mini haljine.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…