Iz Fride: Tuge i tugetine

Neke tuge nemaju dno. To čovek ne zna dok ih ne iskusi.

Ja sam u životu često bila tužna. Plakala sam zbog svog promašenog života, slomljenog srca, zbog tuđih problema, zbog sveta takvog kakav jeste. Svaki put sam ponirala duboko u osećanja, nisam ih se bojala, nisam ih zatrpavala, želela sam da svako zagrebem do kraja, kao kutijicu eurokrema. Mislila sam (mislim i danas) da su osećanja jedina realnost i da, ako budem bežala od njih, živeću u zabludi, moj život će postati laž. A zabludu i laž prezirem najviše na svetu.

Nikad nisam rekla sebi „biće sve ok“, nikada sebe nisam potapšala po ramenu i rekla „ne plači“, nikada sebi nisam stavila flaster na usta i rekla „o ovome se ćuti“. Naprotiv, terala bih sebe da plačem više i jače, intenzivirala problem u svojoj glavi do krajnjih ekstrema, izgovarala ga sebi i drugima u lice hiljadu puta i dozvoljavala osećanjima da me progutaju. Onda bih se, kad dotaknem dno, lagano uzdigla do površine, mnogo moćnija i čvršća nego pre. Iscrpila sam tugu. Pustila sam je da mi prođe kroz krvotok. Izašla sam joj na crtu i sad mogu dalje.

Tako sam rešavala sve probleme. Brutalno, intenzivno i bez odlaganja. Ja nisam Skarlet O’Hara da plačem i mislim o tome sutra. Kod mene sve mora odmah i bez sekunde odlaganja. Sve mora do kraja i bez ostatka.

Međutim, život ne bi bio tako veliki, složen i nepredvidiv, kada bi ljudi uvek tugovali jedne te iste, mladalačke tuge, uživali mladalačka uzbuđenja, brinuli mladalačke brige. To mi je prvi put postalo jasno kad sam dobila dete. Sve se u meni promenilo. Moje tuge nisu više bile one stare. Zakomplikovale su se i stvrdnule, otežale i nabubrele. Suze zbog slomljenog srca postale su mi smešne u trenutku kad mi je beba istrgnula život pod nogama, kad sam živela dvadesetčetvoročasovni dril brige, umora, potpune uzurpacije vremena i ega, kada me je to malo biće od četiri kilograma pregazilo i probudilo u meni ljubav o kakvoj nema govora ni u jednom ljubavnom romanu. Nisam bila sigurna da su ta nova osećanja, koja su me zapravo učinila majkom, nešto o čemu ja bilo šta znam i sa čim umem da izađem na kraj. Ali nisam se zabrinula. Svesna sam da je život neprestano učenje i stalna promena. Postala sam majka, dobila sam novu dušu kojom tek treba da naučim da baratam.

A onda se desilo još nešto, moja majka je umrla. U životu svakog čoveka, smrt roditelja trajno promeni reljef duše, kao udarac komete. Taj krater nosimo do svoje smrti. Sa takvom tugom se susrećemo po prvi put. A njoj ne možeš da pristupiš kao mladalačkim tugama, ne možeš da je isplačeš i izbaciš iz sebe.

Kad me je kometa mamine smrti udarila, ja sam zaronila u tugu, po svom starom običaju, odlučno i nepokolebljivo, krenula sam ka samom dnu. Očekivala sam dugačak put, ogromnu dubinu i mrak, ali to me nije pokolebalo. Skočila sam sa litice razuma direktno u tugu. Plakala sam jedan dan, dva dana, tri dana, a onda sam prokrvarila. Telo me izdalo, nije više moglo da tuguje. Pala sam u krevet, bleda kao krpa, sa crnim podočnjacima i shvatila da ću, ako nastavim ovako, ugroziti sopstveni život. Ja sam emocionalno i fizički dotakla dno, ali dno tuge nije bilo ni na vidiku. Prvi put u životu sam se susrela sa tugom bez dna, sa tugom koju ne možeš ni da preplivaš, ni da iscrpiš. Ta tuga je sada moj svet i ja moram da naučim da živim u novom svetu.

Nije se ova stvarnost promenila samo na onom mestu gde fali moja majka, promenila se u celini. Odlazak roditelja donosi novu stvarnost i nova, još čudnija, veća, obuhvatnija osećanja, sa kojima se ne vredi boriti. Hvatanje u koštac sa osećanjima ima smisla kad vas ispali simpatija ili ne upišete fakultet koji ste hteli. Kad umre majka, lezite na tugu, neka vas nosi. Ta tuga nema dno, ako pokušate da je iscrpite, samo ćete se udaviti. Ona zapljuskuje sa svih strana pomalo, nekad mirnije, nekad jače, a na meni je da ostanem na površini i da joj ne dam da me povuče dole. Na meni je da zaboravim na sebe kakva sam bila do sad i zaputim se u nepoznato.

Fotografije: Unsplash