Kad je kriza samo kečiga

Mogli bismo češće da jedemo ribu, jedna je od rečenica koje se u mojoj porodici izgovaraju barem jednom ili dvaput godišnje, najčešće tokom retke situacije kada upražnjavano baš ovo jelo. Znam da nismo jedini koji ovo kažu, štaviše, nedavno sam video na društvenim mrežama i mim sa sličnom konstatacijom. Ali, da ne bi ostalo samo na praznoj konstataciji, nedavno smo odlučili da odemo na riblji ručak. Paradoksalno, to se desilo na povratku sa mora. Na hrvatskom primorju smo se suočili sa surovom dominacijom ćevapa i ostalog roštilja nad morskim ulovima, a i ona riba koju smo videli, mahom fileti, pre je delovala kao da do nedavno nije plivala u moru, već stajala nagurana u nekom zamrzivaču.

Kako smo išli preko Bačke Palanke, ne bismo li izbegli višečasovno zadržavanje na graničnom prelazu Batrovci, odlučili smo da u tom gradu na Dunavu pojedemo neku ribu. Proguglali smo nekoliko konoba, pronašli jednu koja nam se svidela i nakon višečasovne vožnje konačno su pred nama bile slatke muke koju ribu da odaberemo. Odnosno, trebalo je da budu slatke muke, praćene dilemom da li uzeti soma ili šarana, ali ju je zamenila zbunjenost, jer smo na meniju videli da u ponudi imaju i kečigu. Zar nije zabranjeno loviti i prodavati kečigu, pitali smo se. Odgovor smo dobili nakon ručka, kada je konobar krenuo da nam se žali kako je sve poskupelo u poslednje vreme, što nam je slikovito objasnio u slučaju kečige, koju je tog dana platio kod lokalnih ribara skoro duplo skupljne nego što je do nedavno bio slučaj. Njegov komentar je bio dobar šlagvort da kažem da sam mislio da je zabranjeno loviti i prodavati kečigu, na šta je on klimnuo glavom i rekao “da, da, zabranjeno je”. Da sam sa strane gledao ovaj prizor, delovao bi mi kao scena iz nekog sitkoma, jer konobar ni na koji način nije pokazao da mu je nelogično sve što je izgovorio u poslednjih nekoliko sekundi. “Vidim i da ovde u meniju piše da imate kečigu”, nastavio sam zbunjen odsustvom njegove zbunjenosti, kada je klimnuo glavom i rekao kako je ukazivao vlasniku da to ne bi trebalo da stoji u jelovniku, ali ovaj nije želeo da ga posluša.

Ovo može da se tretira kao anegdota, što često i radimo, sve okrećemo na šalu, pa sam i ja ovo prepričavao prijateljima, ali poput mnogih drugih anegdota u kojima Srbin uradi nešto blesavo, nešto što nikom drugom ne bi palo na pamet, i ovde možemo nakon prvobitnog smeha da se priupitamo čemu se tačno smejemo. Priče o lukavom Srbinu koji zaobiđe zakon možda mogu da se progutaju ako je zakon na prvi pogled besmislen, ako je donet samo da bi se pisale kazne, ali ovde je situacija toliko jasna da i dete može da razume da, ako nekoj ribi preti izumiranje, neko vreme ne treba da je lovimo, čime ćemo joj pružiti priliku da se obnovi. A ako bi razumelo dete, teško da ne razume vlasnik ribljeg restorana, koji je toliko bahat da čak nije ni savetovao svoje konobare da došapnu gostima da u ponudi imaju i kečigu, nego je to čak i odštampao u svom jelovniku. Dugoročno gledano on će biti u gubitku, kao i svi mi, ako ova riba izumre u našim rekama, ali koga briga za dugoročne projekcije kad narod želi kečigu i spreman je da za nju plati. Ne za pet ili deset godina, već sad, ovog momenta. Kažu da je mušterija je uvek u pravu, a ako mušterija, od svih riba koje se nalaze na meniju, a kojih uopšte nije malo, želi baš onu koja je zabranjena, pa ko je vlasnik restorana da mu tu želju ne ispuni.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Nije ovde svakako poenta samo u kečigi, priča o ribljem restoranu u Bačkoj Palanci mogla bi da se tretira kao incident, da ne živimo u društvu gde se ovakve stvari redovno dešavaju. U društvu gde postoje neka pravila, mnoga od njih su i na nivou zakona, ali prećutno se slažemo da su budalaština i živimo kako nam se živi. Primere toga možemo videti na svakom koraku, od bacanja đubreta gde nam se baca, do parkiranja automobila na mestima za koje mi smatramo da nam pripadaju.

I onda shvatimo da je ovde kršenje raznih pravila toliko utkano, da je ono skoro pa deo nas. Neretko ih mahinalno kršimo, nismo ni svesni da nešto ne bismo smeli, pa se onda čak i šokiramo saznanjem da te iste stvari u nekoj drugoj zemlji nisu normalne. Kao što se meni desilo pre nekoliko godina, kada sam bio u Nemačkoj i želeo sam da odem na jednu košarkašku utakmicu. Dvorana je bila rasprodata i moja prva misao je bila da ću oko dvorane naći tapkaroše i kupiti kartu. I bio sam frapiran kada sam shvatio da tapkaroša ne samo da nema, nego su me Nemci, koje sam pitao gde mogu da kupim kartu, gledali kao ludaka, jer na biletarnici lepo piše da karata više nema i šta mi onda nije jasno. I naravno da sam se u prvi mah iznervirao. Isto kao što bi se možda iznervirao neko ko bi došao u konobu na kečigu i kome bi konobar rekao da je zabranjena prodaja te ribe.

Ali, ako bolje razmislimo, svi smo u dobitku ako živimo u društvu koje poštuje pravila, pa makar i ako je cena toga da ne ispunimo neki trenutni hir. Zreli smo ljudi i ne moramo da se ponašamo poput razmažene dece, koja nešto zacrtaju i moraju to da ostvare, ne razmišljajući o posledicama. Za početak možemo makar da prestanemo da se podsmevamo ljudima na Zapadu, da se čudimo i sažaljevamo one koji žive u zemljama poput Švajcarske, gde ne možeš da okrečiš kuću onako kako si zamislio, ili Holandije, gde ne smeš da se tuširaš noću ako živiš u zgradi. Ako postoji i neko pravilo koje ne podržavamo i koje bismo promenili, u paketu sa njim je neuporedivo više onih koji itekako imaju smisla. Odricanjem od nekih sitnih benefita, ljudi dobijaju društvo koje funkcioniše i u kojem je život lakši. I zato bi bilo lepo kada bi svako od nas pokušao da makar malo promeni društvo u kom živimo. Zvuči utopistički, možda i populistički, ali nemamo drugog izbora, promena nam je više nego neophodna i ta promena nema veze ni sa političarima na vlasti. Političari na vlasti su posledica ovakvog pristupa, nikako uzrok, a nosioci te promene možemo da budemo svi mi. I zato je potrebno krenuti od sitnih koraka, odmah, bez daljeg odlaganja. Malih koraka poput onog da u restoranu ne naručimo ribu čiji je ulov zabranjen, čak i ako znamo koliko je dobra.