Kako da objasnim svom detetu čike koje se drže za ruke? Vrlo lako

Radio sam na jednom portalu, davno je to bilo, ima skoro dvanaest godina. Bila je nedelja i urednica me je zamolila da od kuće pomognem koleginici koja je moderisala komentare. Znala je da ona sama neće moći da se izbori, jer je tog dana trebalo da se održi Parada ponosa, što je te 2010. godine značilo mnogo ljudi na ulicama koji su spremni da prave haos ne bi li prekinuli paradu, kao i neuporedivo više njih koji prave haos u komentarima na svim mogućim sajtovima sa ciljem da ubede sve koji to čitaju da održavanje Parade na ulicama Beograda nije normalno.

Sećam se da sam prilegao nakon više sati letenja pogledom po stotinama komentara, od kojih sam većinu zabranio jer su bili krajnje uvredljivi, mnogi su i pozivali na nasilje, i da sam bukvalno imao utisak da mi se plafon vrti, dok su mi kroz glavu prolazile manje-više iste fraze koje sam satima čitao. Kao kada čujete neku pesmu koja vam je iritantna, ali refren nikako ne uspevate da izbacite iz glave. „Bog je stvorio Adama i Evu, ne Adama i Stevu”, bio je jedan od komentara kojem sam se vraćao, jer sam ga više puta pročitao. Dosta je bilo i onih „ali” komentara, koji uglavnom počinju vrlo pomirljivo i pacifistički – „Nemam ništa protiv gejeva”, da bi onda u nastavku sledila zapeta, iza koje ide „ali”, a nakon te reči ide misao koja u potpunosti briše početak rečenice.

Ipak, najupečatljiviji su mi bili komentari, koje su tih godina i pojedini političari izgovarali – „Kako ja da objasnim svom detetu da se dve čike…”, pa je u nastavku bilo raznih varijacija na temu šta čike rade: drže za ruke, ljube, vole. Taj komentar me je terao da se najviše zamislim – za razliku od mnogih drugih, uglavnom je bio kulturno napisan i na prvi pogled je delovalo da ljudi koji ga pišu zaista imaju dilemu i bojazan kako da svom detetu tako nešto objasne. Razmišljao sam kako mi taj komentar nema previše logike, nije mi delovalo toliko nemoguće detetu objasniti da se neke dve čike ili tete ljube, drže za ruke i vole, ali opet, tada nisam imao decu, pa sam to mogao da smatram samo u domenu teorije. Možda ću kad budem imao decu i sam shvatiti da tako nešto nije lako objasniti, pomislio sam.

Sada, dvanaest godina kasnije, sve deluje skoro isto kao i tada. Ponovo se približava Parada ponosa, doduše ovog puta neće trajati jedan već sedam dana, ali kao da se otvorio neki vremenski portal i da su do nas došli toliki komentari koji su bili zaglavljeni u 2010. Među njima ponovo ovih dana možemo da pročitamo sve ono što smo već toliko puta čuli, između ostalog i strah ljudi kako će svom detetu moći tako nešto da objasne. Ipak, nije baš sve isto, postoji razlika, makar kada je reč o meni. Sada imam dve ćerkice, od osam i šest i po godina. Zbog čega odgovorno tvrdim, ne samo u domenu teorije već čiste prakse, da je jako lako deci objasniti ovo nad čim tobože zabrinuti roditelji godinama jadikuju.

Pre više od godinu dana, bili smo u stanu i spomenuli smo jednu moju drugaricu. Devojčice su pitale da li ima muža, na šta im je moja žena rekla da ima devojku. „Devojku?”, pitale su se zbunjeno. „Da, devojku”, rekli smo žena i ja. Pitale su kako to devojka može da ima devojku, pa smo im rekli da postoje neke žene koje vole žene i neki muškarci koji vole muškarce. I to je otprilike to. To mu dođe neki odgovor na višegodišnji paničan strah ljudi kako sutra da to objasne svom detetu.

Deca tek upoznaju svet, deca nemaju predrasude, ne mrze određene grupe ljudi i prihvataju stvari onako kako im se prikažu. Svako ko tvrdi da je detetu nemoguće objasniti nešto tako jednostavno kao što je ljubav između osoba istog pola, nije nikada ni pokušao da im tako nešto objasni. Da je pokušao, video bi koliko je lako. Naravno, pod uslovom da ih prethodno nije zatrovao mržnjom prema ovim ljudima.

Nedavno sam bio sa devojčicama u bioskopu, vodio sam ih da gledaju crtani Liga superljubimaca. Glavni junak je Supermenov pas, koji je oduvek bio nerazdvojan sa svojim vlasnikom, sve dok ovaj nije našao devojku, pa je počeo da ga zapostavlja. On se u jednoj sceni žali na ovo drugim psima, na šta mu jedan kaže: „Znam kako ti je, i mene moja gazdarica zapostavlja otkad ima novu devojku”. Kako je sala bila solidno popunjena, začuo se žamor, praćen pokojim coktanjem. Ali, ubrzo sam shvatio da su sve to zapravo reakcije roditelja. Njima je to strašno, oni su zgroženi zbog čega se u dečjem crtanom našla takva rečenica. Deci ništa nije bilo čudno, ona su samo nastavila da gledaju crtani.

Biti roditelj nije uvek lako i zaista postoje neke stvari koje je teško deci objasniti. Pogotovu ako odrastaju u Srbiji, mnogo toga se u ovoj zemlji dešava što i mi odrasli sebi teško možemo da objasnimo, a kamoli deci. Ali, koliko god ta lista bila poduža, na njoj ne bi smelo da se nađe nešto što se tako jednostavno da objasniti. I zato, pričajmo sa decom. Ili makar prestanimo da se vadimo na njih.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović