Kako sam u pokušaju da pobedim nesanicu, postao paranoičan
Zbog čestih i iscrpljujućih nesanica koje imam, konstanto sam u potrazi za načinima da se uspavam bar na kratko, onaj čuveni zdravi san od preko osam sati za mene odavno ne postoji.
Pošto sam odlučio da u toj svojoj potrazi za snom izbegavam pishoaktivne supstance, jer ne bih da se navučem na nešto pa još gore da se poremetim i više nikad ne zaspim bez droge ili pilula, okrenuo sam se podkastima, pričanju priča, i slušanju pisane reči (Audio knjige).
Čitanje pred spavanje sam odmah odbacio, iako ga mnogi stručnjaci za san preporučuju. Na mene to ima sasvim suprotan efekat, ako mi je knjiga interesantna začitaću se do zore i od spavanja nema ništa, a ako mi je dosadna, zašto bih je onda uopšte i čitao.
Povezani članci
Kad ne moram da naprežem oči i držim upaljeno svetlo da bih čitao i kad mi u potpunom mraku neki glas drobi u glavi, mnogo lakše zaspim, i dalje to nije onako kako bih ja voleo, ali, bolje išta nego ništa.
Pošto sam oduvek bio ljubitelj horor filmova, strašnih priča i raznog mračnjaštva logično je da sam za uspavljivanje izabrao podkaste sa takvom tematikom.
Ima tako po Jutjubu raznih likova sa dubokim glasom koji uz veštačke zvuke kiše i pucketanja vatre iz kamina pričaju ili čitaju neke strašne priče, ali to nisu one književne priče na koje sam ja navikao, već su neka užasna iskustva raznih ljudi, uglavnom sa redita, za koja oni tvrde da su potpuno istinita.
Priče uopšte nisu loše, zanimljive su, ali ne dovoljno da me drže budnim, taman me toliko zainteresuju da ih malo poslušam, oni duboki glasovi i lažna kiša me načisto ošamute i ja tako zaspim kao dete posle priče za laku noć.
Ali kao i na sve ostalo u životu, čovek razvije toleranciju, odnosno ogugla i na strašne priče za laku noć. Tako sam svaku noć počeo da ih slušam sve više i duže, ali svakako bih na kraju opet nekako zaspao, kasnije nego na početku ove “terapije”, ali bar bih zaspao.
Bilo je tu svakakvih priča i naslušao sam se svega, za mnoge sam i sumnjao da su istinite, ali koga je uostalom briga, ja sam želeo da verujem da su istinite, tako sam pristupio toj situaciji.
Videi sa tim pričama, koji su umeli da traju i po tri-četiri sata, uglavnom su bili naslovljeni u faoznu “Home alone true scary stories part 6”, “Hiking alone true scary stories part 11”, “Camping alone true scary stories part 9″…
Dakle, često je neko bio sam negde, opušten iskuliran i onda se ničim izazvan odjednom nalazio u životnoj opasnosti ili je imao posla sa nekim pojavama koje se ne mogu nazvati prirodnim.
Banjavali su mu pljačkaši na kuću, deca sa crnim beonjačama su zvonila na vrata, žene su imale posla sa raznim manijacima i pokušajima silovanja, ovi kamperi po šumi su viđali neke golaće koji trče četvoronoške i umišljaju da su vukovi ili tako neki predatori, Ameri ih zovu “Skinwalkers”, i to je valjda neka zaostavština mitologije američkih domorodaca, da ne kažem indijanaca pa ispadnem glup k’o Kolumbo.
Što sam više slušao te priče nailazio sam i na neke od kojih me je baš prošla jeza, i to prvi put od gledanja “Rozmarine bebe” kad sam imao nekih 15 godina.
Kroz život sam prilično oguglao na horor filmove i horor priče, ovakav sadržaj sam konzumirao pre svega zbog estetike i ljubavi prema žanru, pa mi je ta jeza koju su mi ove Jutjub priče pružile dosta značila, vrtaio sam se u detinjstvo kad me je bilo prilično lako uplašiti.
Došlo je do toga da sam zbog preterane konzumacije ovog sadržaja postao malo paranoičan, a paranoja, pa ni u malim dozama nije recpet za miran san.
Počeo sam po glavi da vrtim iskustva tih ljudi koji pešače i kampuju sami, kojima pljačkaši banjavaju na kuću, naravno, kad su sami, i razmišljao sam o tome kakvi sve manijaci oko mene žive, kakva mi se to zla spremaju dok se sam vraćam peške iz grada.
Živim na Banovom brdu u kraju koji sigurno ima više stanovnika od mog rodnog sela. Moje selo je puno manijaka i ludaka, ne bih pogrešio kad bih reko da ih verovatno ima i više nego običnih ljudi “Pa koliko ih onda ima u ovom velegradu?!” pitao sam se ja.
Paranoisao sam se tako i malo plašio ali sam uglavnom mislio da sam bezbedan, nisam ja lud, samo tako razmišljam šta bi bilo kad bi bilo pa me prođe jeza dok pešačim nekom mračnom ulicom, na primer u Krnjači.
U tim razmišljanjima uvek sam dolazio do zaključka da je bilo koja opasnost daleko od mene, Beograd je jedan od najbezbednijih gradova u Evropi, u mojoj maloj zgradi ima svega tri stana, i ako vrata od zgrade i od stana redovno zaključavam, trebalo bi da doživim duboku starost bez većih stresova. Bar sam ja tako mislio.
U toj zagradici ja sa cimerom živim na potkrovlju, stan ispod nas je žena koja nam izdaje stan, stara ljubazna bakica, gazdarica kakva se samo poželeti može, a dole u prizemlju su stara majka i njena ćerka od maksimalno 40 godina.
Ni sa njima nisam imao nekih problema, jednom su samo izbile neke svađe na hodniku između ove ćerke i moje gazdarice, ono nekih gluposti, ne sećam se tačno šta je bilo u pitanju, znam samo da je bilo do zla boga banalno.
Tu sam ja malo stao na stranu moje ostarele gazdarice i ćerku iz prizemlja upitao “U čemu je problem, zašto mi maltretirate gazdaricu” ona mi je samo rekla da to nije moj problem i da me se ne tiče, ja sam onda pomislio da je ćerka apsolutno u pravu, ne tiče me se.
Posle toga među nama nije ostalo zle krvi, uredno sam joj se javljao kad je sretnem na hodniku ili u dvorištu i živeli smo skladnim komšijskim životom.
Nešto mi je ipak kod nje smrdelo, ali nikako nisam uspevao da prokljuvim šta tačno, imao sam osećaj da nju ne treba uznemiravati, da se s njom ne treba kačiti.
Verovatno mi je takav način razmišljanja naturilo preterano slušanje strašnih priča i to pred spavanje kad je mozak najosetljiviji i najpodložniji manipulaciji, ali opet, nikad se ne zna, bog će ga znati ko mi zapravo živi u zgradi.
Ispostavilo se da sam bio u pravu, stvari uopšte nisu bile tako glatke kako se činilo.
Jedne noći, još uvek je bila nedelja, ali malo je falilo da bude ponedeljak, vraćao sam se od drugara i to baš iz Krnjače, mesta savršenog za pljačkanje i ubadanje nožem, i kad sam preživeo to mislio sam da više ništa ne može da se desi, idem na sigurno, u svoju zgradu u svoj stan.
Bio sam prilično trezan, popio sam tek dva piva, znači nisam se vraćao odvaljen iz nekog izlaska. Na putu do stana sam kupio samo kiselu vodu, malo čudno sam je nosio u ruci, ali svakako nije bilo nikakvog razloga da nekoga moja pojava uznemiri.
Nisam se nadao ni da će mene nečija pojava da uznemiri.
Kako sam otvorio vrata od zgrade noseći flašu kisele vode poput nekog fenjera, odmah sam namirisao da nešto nije u redu, u hodniku je bilo nekog svetla koje nikada nikada nije tu, gledao sam u pod i nisam slutio šta će se ispred mene ukazati kad podignem glavu.
Na vrhu malog stepeništa koje vodi do prvog stana, stajala je moja komšinica, u ovom tekstu poznatija kao “ćerka iz prizemlja”, u njenom stavu i držanju je bilo nečeg neprirodnog, izgledala je nekako neljudski, svetlo koje je dopiralo iz njenog stana činilo je da izgleda kao neka utvara.
I nisam se se nešto uplašio, samo mi je bilo neprijatno, pitao sam se šta sad hoće od mene. Neprijatnosti i napetosti je doprinelo i to što sam bio ubeđen da se ovo neće normalno završiti i da se sa njom ne može normalno razgovarati. Bio sam u pravu.
Moje “Dobro veče” ona je presekla sa “Gde si poš’o?”, i to nekim polu besnim, polu uplašenim tonom, “Gore”, odgovorio sam joj, “Gde živiš ti?” pitala me je, ovaj put sa više besa a manje straha u glasu “Gore”, ponovio sam svoj odgovor od malopre, ona je na to reagovala jednim neverujućim “Aha”.
Ladno me nije prepoznala, u hodniku je bilo dovoljno svetla, mogao sam da vidim njen potpuno prazan pogled, nisam imao kapuljaču nisam imao masku, videla me je dvesta puta u životu i nema šanse da me ne prepoznaje, tu sam se već malo uplašio.
Pitao sam se koji joj je đavo, nisam znao šta da očekujem, pomislio sam da će me možda izbosti kuhinjskim nožem tu na stepenicama jer misli da sam neki provalnik.
Onda mi je samo odbrusila “Ajde prolazi gore, brže!”, zaustio sam da je pitam “Šta je bre s tobom, luđakinjo jedna, šta me maltretiraš ovde u sitne sate, treba da ustajem u pola šest da idem na posao, šta sam ti ikad skrivio”, jer okuražio sam se malo, shvatio sam da sam neuporedivo jači od nje i da bih svki fizički napad bezbolno odbio, ali to je sve ostalo u mojim mislima jer je ona uletela u svoj stan i zalupila vrata.
Ja sam krenuo ka gore i iz njenog stana sam čuo da nešto krši i lomi, neke daske neko posuđe, nešto se vuče po podu… Tad sam se opet malo uplašio i pobegao od tih vrata, takvi zvukovi ne dopiru iz stanova normalnih ljudi pogotovo ne u to doba noći.
Ušao sam u stan i zaključao sam vrata dva puta, k’o da će to drugo zaključavanje nešto promeniti al’ ajde.
Ostao sam malo ispred vrata i slušao šta se dole dešava, lomljava iz stana je ubrzo prestala, i ja sam čuo kako “ćerka iz prizemlja” izleće iz svog stana, otključava spoljna vrata, otvara zatvara, zaključava i trči nazad u stan. Ovu radnju je ponavljala bar deset minuta.
Nije mi bilo sve jedno, hteo sam da jedem, a izgubio sam apetit, hteo sam da spavam ali znao sam da te noći od spavanja nema ništa, ponovo ću morati da radim osam sati bez i jednog sata sna.
Razmišljao sam da pozovem policiju jer sam bio ubeđen da je ona kad je kršila i lomila u stanu usput i povredila svoju staru majku, ali nisam.
Ne volim policiju i ne volim da sarađujem s njima, kad bih ja pozvao policiju desilo bi se sledeće.
Ja bih pozvao policiju sa željom da sprečim dalju eksalaciju toga što se dešava, šta god da se dešavalo, a panduri bi došli mene da trkeljišu pitali bi me da li sam pijo, da li sam se drogirao, kako ja živim tu, da li sam prijavljen, a onda bi na podu našli semenku nepoznatog porekla i rekli “Sine ovde imaš šest meseci robije”, i eto nisam pozvao policiju, i dobro je što nisam.
Celu noć sam probdeo slušajući kišu od koje mi se činilo da “ćerka iz prizemlja” pokušava da obije vrata našeg stana, svaki jači udarac kapi kiše o prozor mi se činio kao zvec brave.
Nekako sam to jutro dospeo živ u redakciju, ispričao sam kolegama ovu priču ali onako hladnokrvno, nisam hteo da znaju da sam se baš usro.
Posle posla sam odmah otišao da se napijem jer mi se u stan nije odlazilo, znao sam da će mi tamo biti neprijatno.
Sledeći put kad sam video tu komšinicu tumarala je po sred ulice u sred bela dana, potpuno izgubljena i bilo mi je malo žao, demonizovao sam komšinku bezveze, sigurno ima neki duševni problem.
Danas sam pomislio da se ona to veče verovatno više uplašila od mene nego ja od nje, jutros kad sam išao na posao na njenom stanu sam video potpuno nova blindirana vrata, i to ne neka standardna već vrata od podmornice, i palo mi je na pamet da iako meni nije lako da živim s njom u zgradi, njoj je još manje lako da živi da živi sa mnom ili bilo kim drugim.
Zeljko Bosnjakovic
Povezani članci
