Kako se investicija od 20 evra pretvorila u emotivni rolerkoster zbog kog je dvoje odraslih ljudi plakalo kao kiša

Počelo je kao bračna rasprava i ubeđivanje da je potpuna budalaština baciti pare na “glupu igricu” u trenutku kada “pazimo gde nam ide svaki dinar”, a pretvorilo se u dvonedeljno ludilo udvoje.

Pre svega, voleo bih da čitaoci koji trenutno čitaju ovaj tekst razumeju da za sebe ne bih rekao da sam zagriženi gejmer. Nikada to nisam ni bio. 

A sada, predstavljam vam hiljadu i kusur reči koje treba da pruže kontekst mene kao nezagriženog gejmera i uvedu vas u sve što je prethodilo događaju iz naslova.

Osim raznih NBA lajvova, FIFA i PES-ova koje sam najčešće igrao sa drugarima, povremeno sam koketirao i sa nekim strategijicama, ali je u društvu uvek bilo ljudi koji su se više ložili na igre od mene – a i, pošteno govoreći, nisam bio baš najbolji u mnogim od njih. 

Konteksta radi, rane dvehiljadite su u Srbiji bile vreme ekspanzije igraonica, a one su, posebno u manjim mestima (kao u mojoj Smederevskoj Palanci) predstavljale tačku okupljanja za sve nas koji nismo imali dovoljno dobar kompjuter kod kuće. Ili ga uopšte nismo ni imali. 

Naravno, pre PC igraonica su se klinci okupljali u Sony i, nešto ranije, Sega klubovima – ali sam rođen prekasno (1991. sam godište) da bih provodio puno vremena na tim mestima. Lažem, Sony klubove sam još i uspeo da zakačim u periodu od 2000-2003. ali se u mom sećanju sve te međugodine stapaju u jedno veliko, maglovito nešto.

Prvi kompjuter sam dobio 2003. godine, drugi su mi kupili kada sam pošao na fakultet, 2009. godine, a treći sam kupio tek 2017. kada sam na “Poteri” osvojio nešto više od 500 evra. Nikada nisam dodatno “budžio” računar koji sam u tom trenutku imao i nikada mi igre nisu bile prioritet.

Čak i da sam zagriženi gejmer, iz ova tri podatka vam je jasno da na mašinama starim po nekoliko godina ne bih mogao da igram najnovije igre. Na stranu to što su one najpopularnije u tom međuvremenu pravljene primarno za konzole.

Uvek bi se na mom kompjuteru našao Football Manager (najverovatnije “bajat” za tu godinu, pošto su novije verzije bivale sve zahtevnije) i to bi uglavnom bio vrhunac mog gejminga.

Grand Theft Auto, serijal koji me je upoznao sa studiom Rockstar Games

U tim ranim tinejdžerskim satima (kažem satima jer smo uvek uplaćivali po sat ili maksimalno dva sata) koje sam provodio po igraonicama, kada bismo završili partiju “kantera” ili Warcrafta, uvek bih tih preostalih 10-15 minuta utrošio na neki vid nasilja/kriminala na ulicama fiktivnog Vajs Sitija.

Mentalna zabeleška: Uvek me je nerviralo što se Counter Strike kod nas masovno zvao “kanter”, ali to je već tema za neku sledeću digresiju.

Kada sam 2003. (pre dvadeset godina, čoveče!) dobio svoj prvi kompjuter, bilo mi je važno da mogu da pokrenem GTA: Vice City na svom računaru i da mogu da ga igram u udobnosti svog doma.

Za razliku od klinačkog iživljavanja u igraonici bez puno unošenja u temu igre (mentalitet rulje, šta li je?), kada sam ga igrao kod kuće, mnogo sam više pažnje posvetio samoj priči i likovima koji se u njoj pojavljuju. 

Bili su to, za tadašnjeg mene, prvi kontakti sa open world konceptom igara. Ali i prvi kontakt sa nekim radom studija Rockstar Games. Iz ove perspektive gledano, u Vajs Sitiju nije bilo baš toliko interaktivnih momenata, ali je i to malo bilo mnogo u poređenju sa onim što je bio standard u drugim igrama.

Otprilike u to isto vreme dok sam ja u Palanci na svom prvom kompjuteru igrao piratski, krekovani GTA: Vice City, jedna moja vršnjakinja je radila isto to nekih stotinak kilometara severozapadno od mene, što je informacija koja će vam biti značajna kada ovu priču konačno dovedem do sadašnjosti i do povoda zbog kog sam i napisao naslov koji sam napisao.

Negejmerska faza mene, nezagriženog gejmera

Fleš na sadašnjost: Godina je 2023, a ja sam oženjen onom devojčicom koja je igrala GTA: Vice City. Šta se desilo u međuvremenu?

Ona je u međuvremenu malo probala da igra Grand Theft Auto: San Andreas, pa joj se nije dopao. Meni se dopao, ali mislim da nisam mogao da ga igram kada je izašao na svom tadašnjem kompjuteru, pa sam ga instalirao tek kada sam se doselio za Beograd.

Čuo sam za Nika Belića i GTA IV, pokušao da ga instaliram, smanjio sve detalje na minimum i – ništa. I dalje je seckalo. Odustao sam od te avanture. U ispitnim rokovima sam igrao FM 2008, sa drugarima igrao PES i NBA i to je otprilike to od mog gejminga u studentskim danima.

Ona je ostala verna Simsu sve te godine.

Završili smo fakultet, zaposlili se, počeli da živimo zajedno. Nismo mnogo igrali igrice u tom periodu. 

Učestvujem u Poteri i nas četvoro uspevamo da pobedimo Milorada Milinkovića i osvajamo nezanemarljivu svotu novca. Pošto u tom trenutku imam osam godina star računar, odlučujem da dobijeni novac prosledim jednom velikom prodajnom lancu kako ne bih ostao bez baš svih živaca zbog seckanja i sporog učitavanja svega što radim na kompjuteru.

O gejmingu i dalje ni reči. Naravno, u nekom delu mozga postoji rovac koji želi da proba taj čuveni GTA V, ludilo od iskustva u kom, zamislite, možeš da menjaš lika kog kontrolišeš i imaš čitav spektar novih mogućnosti koje nikad ranije nisi mogao. A i priča je sjajna, bar tako kažu recenzije i YouTube klipovi.

Nema veze, mrzi me da skidam toliko gigabajta piratskog sadržaja, a nisam ni siguran da li bih mogao da pokrenem tu igru na kompjuteru. A i kad da je igram, nemam ja vremena za to.

Odrastao čovek otkriva koncept legalnih igara

Par godina kasnije, Rockstar Games ima neku promotivnu akciju na servisu Epic Games – GTA V i GTA Online su potpuno besplatni. 

Ova vest me je, očigledno, zatekla u trenutku kada sam ponovo imao viška slobodnog vremena, pa sam i rešio da se upustim u avanturu registracije, a onda i skidanja svih tih gigabajta nečega za šta nisam siguran ni da li mogu da pokrenem. 

Skidalo se to nekoliko sati, a onda – stativa. Možda sam kupio novi kompjuter, ali nisam kupio novi monitor i onda novi GTA iz nekog razloga ne može ni da se pokrene. Okej, odustajem, za sada. 

Fast forward na sledeći momenat – stari monitor počinje da trokira i prestaje da radi. Kupujemo novi monitor. Prolazi nekoliko nedelja – a onda se ponovo budi onaj rovac. Pokušavam da pokrenem GTA V i uspevam! 

Delim svoje ushićenje sa sadašnjom suprugom, tj. onom devojčicom koja je igrala GTA: Vice City i zajedno provodimo nekoliko nedelja u druženju sa Frensisom, Majklom i Trevorom. Sa zakašnjenjem od sedam-osam godina pridružujemo se globalnom hajpu i zaključujemo da ljudi iz Rockstar Gamesa sjajno rade svoj posao.

Nakon GTA V sam malo probao da igram i GTA IV, ali nismo “kliknuli”. Baš je mnogo vremena prošlo u međuvremenu, očigledno.

Za razliku od GTA IV, GTA Online mi je legao, pa sam i tome, sa prekidima, posvetio nekoliko nedelja svog života, nervirajući se zbog toga što me igra sparuje sa nekim, mislim ja, klincima koji ne razumeju baš najbolje šta je cilj misije. A nekad se desi da jednostavno izađu usred pljačke i onda ti sve propadne. Neka hvala, bataljujem.

A onda se dogodilo nešto što će promeniti sve, što bi rekao stereotipni onlajn naslov.

Red Dead Redemption 2: Kako smo od bacanja para na “tamo neku kaubojštinu” došli do reke suza zbog smrti fiktivnog lika

Čestitam, izgleda da sam vas stvarno zaintrigirao čim ste ostali do kraja ovog teksta. A možda ste i nestrpljivo preskrolovali na sam kraj da vidite šta je poenta ovolike gomile reči.

Nikad nisam bio fan vesterna. Moj ćale jeste. Valjda je to neka generacijska stvar. Sećam se da mi je pravio luk i strelu, ali mi to baš i nije bilo preterano zanimljivo. 

Sećam se i nekih kauboja. Sećam se i čitavog kaubojskog grada od kartona u kom se nalazio i salun. Imam maštovitog i kreativnog ćaleta kog nije mrzelo da se bavi time da pravi unikatne, samo moje svetove u kojima bih provodio sate i sate igrajući se. 

Međutim, više sam voleo da provodim vreme u igri sa plastičnim vojnicima i modernom vojnom bazom nego sa tamo nekim kaubojima i nekim svetom divljeg zapada koji je prestao da postoji pre sto godina. 

A pritom su mi i ti filmovi bili tako odbojni i negledljivi. Doduše, pročitao sam Vinetua u jednom dahu, ali se sada stvarno ne sećam zašto mi je to bilo toliko zanimljivo. 

I evo nas (ovog puta stvarno) u 2023. godini. Završili smo sa GTA V, nemam strpljenja za klince u GTA Online i otvaram svoj Epic Games nalog da vidim šta ima novo.

Opa, ima novogodišnji popust, i to prilično dobar. Red Dead Redemption 2 o kom sam čuo samo reči hvale se prodaje za samo 20 dolara. Imajući u vidu kako se trenutno kreću cene kod nas, to je jedan standardni odlazak u nabavku. To je jedan ručak u restoranu. Ma, lažem, ručak u restoranu za nas dvoje je skuplji od toga. 

To je stvarno dobra ponuda, mislim se ja, ali treba sad taj trošak predstaviti i ženi. Dok pišem ove redove, kroz glavu mi prolazi misao: A što jednostavno nisi prijavio taj trošak? Iskreno, ne znam.

Uglavnom, odgledam ja trejler, mada sam ga gledao već nekoliko puta od 2019. kada je igra zvanično objavljena. Sve izgleda spektakularno. Gledao sam i gejmplej video, i to izgleda suludo dobro. Čak, čini mi se, bolje nego GTA V.

Ma, to je to – draga, znaš kako, razmišljao sam nešto, šta nama znači dvadeset evra? To je samo jedna kupovina, to je, bre, manje nego jedan ručak u restoranu, izgovaram ja naglas svoj manipulatorski monolog kojim treba lagano da skuvam žabu, tj. u ovom slučaju moju suprugu.

Međutim, ne nailazim na reakciju koju sam očekivao. Jesam li ja normalan? Da bacamo pare na neku glupu igricu? U ovom trenutku? Stiskamo se za svaki dinar, a ja ću da kupujem igricu?

U redu, jako sam je iznervirao. Povlačim se. Puštam da prođe vreme. Ne pominjemo više ovaj razgovor. 

Ali, čekaj, mislim se ja, popust traje samo do četvrtka, 5. januara? Danas je nedelja, 1. januar. Ma, da probam još jednom. 

Znaš, draga, dogovorili smo se da radim na praznik pa ću zaraditi dodatnu dnevnicu. U principu, taj trošak nećemo ni osetiti. 

Ma, jok. Neće ni da čuje. Potpuni ignore.

Prolaze dva dana. Danas je utorak, 3. januar. Dolazim sa posla, večeramo. 

Znaš, moram nešto da ti pokažem, kažem ja držeći telefon. Ali, ljutićeš se, dodajem bezobrazno, da je zaintrigiram.

Zagrizla je mamac. Hajde, pokaži mi, šta je to?

Spreman, puštam trejler za Red Dead Redemption 2. 

Vidi kako je lepa igrica, bre, komentarišem. 

Pa, jeste, stvarno je lepa, dodaje ona. 

Žaba je skuvana i sada ulazimo u novu fazu. 

Ona ponavlja moje reči od nedelje. To je jedna nabavka, to je jedan ručak, nije strašno, treba da se iskoristi popust, ostaće ti igrica za stalno. Treba da se častiš, zaslužio si.

Fast forward, vadim karticu, popunjavam podatke, poručujem igricu. Imam i neki bonus vaučer, pa uzimam i Red Dead Online za tri evra. Možda ni to nije loše, videćemo. 

Ponovo skidam nešto za šta nisam siguran da će uopšte moći da se igra na tom osrednjem kompjuteru iz 2017. godine. 

Fast forward, igra je skinuta i pokušavam da je pokrenem. Okej, secka, moraću baš da smanjim rezoluciju i kvalitet svega. Ona leže da spava dok ja ostajem za kompjuterom da podesim sve na minimum, kako bih mogao da igram to na šta sam potrošio dvadeset i kusur evra.

U uvodnim misijama ima baš puno snega i užasno duva vetar, što užasno umara moj kompjuter, a i mene. Hajde da sačuvamo ovo dokle smo stigli, pa ću nastaviti sutra posle posla. Svakako je kasno. Laku noć.

Sutradan sam, nakon što sam se vratio sa posla, ponovo sam igrao igricu. Ona je bila tu negde, ali je nezainteresovano skrolovala po TikToku. Pa je skrolovala po Instagramu. Onda je radila nešto drugo, a ja sam polako upoznavao Artura Morgana, osnovnu mehaniku igre i upoznavao se sa svim onim što RDR2 svet može da ponudi.

A kakav je to svet, čoveče! Ne želim da vam opisujem ništa, već sam potrošio previše reči. Odrasli ste ljudi, umete da koristite YouTube, potražite tamo Red Dead Redemption 2, pa vidite šta sve možete da nađete tamo.

Od lova, preko pecanja, branja biljaka, istraživanja prelepe prirode, desetine sporednih likova i interakcije sa njima, preko mogućnosti da svojim odlukama utičete na tok igre…

Šta se dogodilo trećeg dana igranja, kada sam ponovo došao sa posla i upalio svoju novu omiljenu igricu? Ona mala devojčica koja je cepala GTA je sela pored mene da baci pogled šta ja to radim.

A onda je počelo ludilo udvoje, ne preterujem.

Igrali smo RDR2 na smenu. 

Ona je igrala sporedne misije, ja sam igrao one gde je bilo više pucnjave. Ja sam se nervirao što ona neprecizno puca, ona se nervirala jer joj ja nabijam dodatnu tenziju, a situacija je sama po sebi već dovoljno napeta. 

Prolazili su dani, a mi smo svako slobodno popodne i veče provodili ulazeći sve dublje i dublje u svet RDR2. 

Naravno da smo, pošto kasnimo za svetom i tek sad igramo igru staru nekoliko godina, znali kako će se igra završiti.

Poslednjih nekoliko dana smo se trudili da gustiramo igricu što je više moguće, odlažući ono neizbežno – smrt glavnog lika.

Ali mislim da ni jedno ni drugo nismo bili spremni na talas emocija koji nas je zapljusnuo kada je već postalo izvesno da smo došli do samog kraja. 

Ebigejl daje Arturu ključ koji će, valjda, otključati kovčeg sa sakrivenim blagom. Artur se zahvaljuje i rastaje od Ebigejl i Sejdi i krećemo. 

Ja sedim za tastaturom i držim W. Artur jaše i priseća se rečenica koje je čuo od ljudi sa kojima se susreo tokom ovih naših petnaestak dana. Ne znam koliko je tačno vremena prošlo u igrici. 

Muzika kreće, Artur jaše, ja držim prst na W. 

Ona sedi pored mene. Gutam knedlu, ne smem da je pogledam. Perifernim vidom mi se čini da je počela da plače. Mislim da sam i ja gotov. Ne znam koja rečenica mi je presudila. Počinjem da plačem. Ona ustaje od kompa da popije vodu jer ne može više da sedi i radi ovo sebi. Ja lupkam rukom po stolu ne bih li skrenuo sebi pažnju i trudim se da sebi racionalno predstavim celu situaciju.

To je samo lik iz igrice, druže. Šta ti je?

I, eto, prođe nekako i to. Evo poslednje misije, evo tuče sa Majkom. 

Evo i njegove poslednje zore. Kraj. 

Idemo na epilog, sad ćemo do zvaničnog kraja igre kontrolisati Džona Marstona. Ma, koga, bre, zabole za Džona Marstona?

Tada smo sačuvali igricu i, emotivno prazni, ustali od kompjutera. 

Završićemo je par dana kasnije, ali smo katarzu doživeli sa Arturom i sve nakon toga je bilo gotovo rutinsko odrađivanje posla.

Znajte, Red Dead Redemption 2 nije samo još jedna igrica. To je eskapističko umetničko delo. To je svet na kom je ko zna koliko ljudi (ima ih baš mnogo, gledali smo credits) posvećeno radilo godinama. To je virtuozno napisana priča kroz koju će svako preispitati sebe i svoj pogled na svet. To je priča koja je, makar nakratko, promenila život više od čak 46 miliona ljudi koji su je legalno kupili.

A znate li šta RDR2 sigurno nije? Sigurno nije bačenih 20 evra.

P.S. Ispratite Steam, čujem da je tamo RDR2 na popustu do 2. februara. I samo high honor, braćo i sestre!