Kikiriki, semenke, sport za zube: Čuvari

Gotovo svaki dan kada idem na posao prolazim pored PTT muzeja, i svaki put na stepeništu sretnem onog čuvara, onog jednog jedinog čuvara koji, čini mi se, radi sedam dana u nedelji, u sve tri smene. Svaki put ga netremice gledam, gledam njegovu žutu kosu, žut ten i požutele prste, gledam ga bez zadrške, takoreći buljim u njega bez stida i snimam mu svaki pokret, jer sam sasvim sigurna da on mene ne vidi.

On uvek gleda ispred sebe, ne znam u šta tačno gleda, i gleda li u bilo šta, ali gleda u nekom pravcu i ne trepće, puši cigaretu tim specifičnim hvatom, takav hvat cigarete videla sam samo u njegovim šakama i ni na čijim drugim. Cigaretu drži palcem i kažiprstom, ali ne od sebe već ka sebi, kao da je čuva od ostatka sveta, da mu je neko ne ukrade, ili kao da, sakrivši je tako unutar svog dlana, cigareta možda sporije gori.

Cela njegova desna šaka je žuta, a dlan mu je čak i pomalo smeđ. Kako sam se, uopšte, setila svog komšije PTT čuvara? Tako što sam sinoć čitala jedan tekst koji su moji divni prijatelji Z. i I. sa francuskog preveli na srpski za potrebe pisanja rada moje drage Isidore, zbog čega sam im neizmerno zahvalna što su joj pomogli. Isidora kaže da je taj tekst od izrazitog kulturno-istorijskog značaja za našu zemlju jer dosad nije prevođen, a tiče se članka koji je Milan Kašanin objavio u nekom muzeografskom časopisu koji je izašao čak u Londonu, tekst o Muzeju kneza Pavla.

Da ne dužim previše o tome, jer nije moja tema. O tome bi, najbolje, bilo da pitate Isidoru, ali, svakako, ono što me je u tekstu zaintrigiralo, pored velelepne kolekcije koju Kašanin predstavlja svetu, pored sasvim modernog rasporeda prostorija i eksponata, i ozbiljnosti čitavog projekta, naglašeno je kako je i postavka obezbeđena čuvarima. Za čuvare su, stoji u originalnom tekstu, „izabrani po mogućstvu nepušači“.

I sad, čitam taj tekst i razmišljam – to jeste bilo ono zlatno doba za pušače kada se pušilo gde se stiglo, i istina je da duvanski dim šteti eksponatima i ruži ugled i izgled muzeja, ali nisam mogla da zamislim čuvara koji ne puši. To je gotovo u opisu njegovog radnog mesta. Zamislila sam sve čuvare ovog sveta, sve one čičice u penziji, u Securitas jaknama na kojima je uvek pregršt peruti, kojima je događaj dana da izađu iz banke, butika, ili šta li već čuvaju, i da zapale cigaru. Šta je onima koji su ili ostali bez poslova ili koji iz penzije rade jer ih je život tako prisilio, i jedino što mogu da rade je da budu čuvari u Securitas jaknama sa peruti na ramenima, ostalo od života negoli da izađu na pauzu i zapale cigaru?!

Isto tako, šta bi moj komšija, PTT čuvar radio po čitav dan i noć kada bi neko doneo odluku da se u ili ispred Muzeja pošte više ne puši? Čini mi se da bih ga ipak svaki dan zaticala sa desnom šakom u onom istom položaju iz koje upadljivo odsustvuje cigareta, a on ne bi gledao u daljinu već bi, pretpostavljam, zamišljeno gledao u pod.

Naslovna fotografija: Flex Point Security on Unsplash