Kikiriki, semenke, sport za zube: Dan posle

Nikada nije bila stvar u tome šta će biti danas, već to čuveno, šta će biti dan posle. Šta će biti sa svim onim ljudima koje mrzimo, koje vređamo, koji ne misle kao mi. Šta ćemo sa njima? Po ko zna koji put od kada znam za sebe, a nemam puno godina, ili makar ne previše, čitam komentare poput „ovo je poslednji pasoš koji vadim u ovoj zemlji“ i „ko poslednji ode neka ugasi svetlo“. Sve više mojih prijatelja je zaista negde daleko. Uprkos tome Sunce je ipak izašlo. Svima osim rudarima, njima nikada ne sviće. Tek kada se tako nešto desi, čovek shvati – zemlja se prostire i nadole, a ne samo uvis.

Sunce je ipak izašlo, ali zubato, vazduh je težak i crn, rudarski. Kažu da je to normalno u martu mesecu, ali da je, kao kada trčiš maraton i kriziraš u poslednjim kilometrima, tako i sa čekanjem proleća. Najteže je pred kraj zime, ali proleće, ipak, uvek dođe. Izdrži samo još malo.

Iva iz Rijeke šalje mi pitanja za intervju, od kojih je jedno „Da sam ja Netko?“. „Da sam ja neko”, pitam, „u kom smislu?”. „Da sam ja neko, u smislu neke više sile”, kažem, „potrudila bih se da svako dete na ovom svetu koje se rodi bude bezuslovno voljeno. Tako, verujem, ne bi bilo zla na ovom svetu. A da sam ja neko, nekakav čovek koji ima neku moć, bila bih kao i svaki drugi čovek, rđav. Bila bih, možda, i neki diktator, zabranila bih svaki višak i luksuz, govorila bih ljudima da moraju da budu sretni sa onim što imaju i sretni tu gde jesu.” „Srećom”, kažem Ivi, „nisam ja niko.”

Nastavljam da čitam vesti i naletim na to da u Južnoj Koreji plastični hirurzi imaju „pune ruke posla“, kažu novine. „U ovoj zemlji“, kažu, „jedan od najtraženijih zahvata jesu ‘puna usta smeha’“. Radi se, zapravo, o zahvatu kojim se izdužuju uglovi usana tako da se čini kao da ta osoba nikad ne skida osmeh sa lica. Smeh je očigledno roba koja se dobro prodaje i kupuje.

Čitam dalje i vidim da je jedan od vodećih modnih magazina objavio kako su na modnim pistama po rečima svetskih dizajnera ili već koga – podočnjaci u modi. Došlo je mojih pet minuta, pomislim. Izašla sam na ulicu da prošetam, ponovo je hladno, i jak vetar mi obori glavu. Gledam u svoje cipele, gledam u pukotinu na betonu iz koje je provirio mali maslačak i pomislim – zemlja se pruža i nadole.

Naslovna fotografija: Markus Spiske/Unsplash