Kikiriki, semenke, sport za zube: Događaj

Sanjala sam noćas jako čudan san, kojeg se uopšte ne sećam. Sve i da ga se sećam, ne bih pisala o tome, jer mi ni najmanje nije jasno kada ljudi jedni drugima prepričavaju snove. Doduše, isto tako mi nije jasno kada pokazuju album pun fotografija sa letovanja, od kojih je makar stotinak potpuno istih, nije mi jasno kada šalju fotografije dece jedni drugima na viber kada su sva deca, naročito bebe, potpuno iste, i ne rade ništa na tim fotografijama, samo leže, gledaju levo ili desno, na glavi imaju mašnu ili kačket, ali ljudi to vole. Vole da pričaju ko koliko plaća infostan i na kojoj pumpi je gorivo kvalitetnije, iako je svuda podjednako nekvalitetno, u kojim radnjama je kajmak na rinfuz jeftiniji, mada, moram priznati, da tu informaciju nije loše znati.

Sve u svemu, oduvek me je čudilo zašto ljudi pričaju o svemu tome. To me je uvek podsećalo na onaj egocentrični govor deteta, koje mora da kaže naglas (Kirk Daglas) kada mu se piški ili kaki, umesto da samo ode da piški ili kaki. Onda, kada malo bolje razmislim, nije mi jasno zašto ljudi pričaju bilo šta, kada jedina tema razgovora nužno mora biti ono što se desilo, nikada ono što se nije desilo ili treba da se desi.

Onda pomislim – dakle, ljudi vole da pričaju o nekakvim događajima, da prepričavaju događaje. Šta bi bio događaj? Šta bi bio događaj, a da nije ono svakodnevno, iscrpno, ono što nije vredno razgovora kao što nije vredno govoriti o svojim fiziološkim potrebama? Zašto pod događaj ne može da se uvrsti kada vetar zavrti lišće ukrug, ili kada golub hoda ulicom, dirigujući tempo svojim nogama tako što kljuca vazduh, grabi unapred, zrno po zrno?! Juče su se, recimo, dva automobila ispred mene prestrojila iz leve u desnu traku u potpuno, ali potpuno istom trenutku, stoprocentno sinhronizovano, kao da su uvežbavali. Taj njihov pokret podsetio me je na umetničko plivanje, ukrasno plivanje, ili kako se već taj sport zove, ono kada su glavama pod vodom, a nogama mlate sinhrono u najrazličitijim pravcima, i prave kojekakve figure. Ne bi bilo loše da se taj sport zove ukrasno plivanje.

Svakako, kada bih takav neki događaj prepričala nekome koga sretnem, taj neko bi mislio da moj događaj nije vredan govora, iako je taj događaj bio nešto nepojmljivo uzbudljivo. Taj neko bi rekao, u redu, dva automobila su se prestrojila u isto vreme, i? Ljudi ne vrednuju događaje koji su lišeni ljudi, za njih je događaj samo kada se nešto desi njima, ili nekome nalik njima, nekome koga poznaju, ili… Evo, kada sam već tu, da prepričam još jedan događaj koji se desio.

Gledala sam kroz prozor terase, put Avale. U mom pogledu ne preovladava više smeđa i bela, kako je bilo čitave zime. Njive su postale zelene, a među šumama su virili narandžasti krovovi kuća, sada manje vidljivi nego zimi. Nebo je bilo puno gustih oblaka, što je boje činilo zagasitim. U jednom trenutku, baš tada kada sam gledala kroz prozor, oblaci su se razmakli i snop izrazito jakog svetla prešao je preko njiva, od Avale, pa dokle mi pogled seže. Pod tim snopom njive su zasvetlele drečavozelenom bojom, toliko drečavom, skoro lažnom. Snop je bio toliko snažan i fokusiran u jednoj tački, da je izgledao kao da neko odozgo baterijskom lampom traži nešto što je izgubio u nekom sasvim nevažnom ćošku svemira, i taman što sam htela da viknem, „Tu je, tu je“, snop je ipak nestao, uverivši se da ovde nema ničega. I, kako ja sada da prepričam nekome taj događaj, a da me shvati ozbiljno?

Naslovna fotografija: Matt Palmer/Unspalsh