Kikiriki, semenke, sport za zube: Inspiracija

Osvanulo je maglovito jesenje jutro u Kumodražu. Nazuo je vunene čarape, skuvao kafu, i seo pored prozora. Snopovi vrele pare lelujali su iznad šolje i maglili njegov pogled. Dno Avalskog tornja nije se videlo od izmaglice, toranj je izgledao kao raketa koja je baš maločas poletela u svemir. Fazan je prešao preko mraznog polja, crkva u daljini je zazvonila. „Lovci u snegu, Piter Brojgel!”, pomislio je. „To je to.” Seo je za računar i iskucao nekoliko redova u kojima je opisao ono što vidi:

„Avala ovog jutra oštro prkosi mekoj izmaglici. Dim vodene pare iz šolje briše granicu između enterijernog i eksterijernog, svuda je magla. Fazan je svojim trkom presekao belo mrazno polje na dva…” Srce odjednom zamalo da mu stane. Komšija pored uključio je brusilicu u produžni kabl koji je visio sa prozora, i počeo da brusi ogradu svog dvorišta. To je video istrčavši na terasu samo u gaćama i čarapama. „Za tebe nema zime, a komšo?! He, he, he…” Nije ni odgovorio komšiji, samo je ušao u kuću i zalupio vrata od terase. „Kakva seljačina”, pomislio je. Zvuk brusilice rezao je njegov skalp na tanke parčiće, oštro i precizno. Pročitao je tih par redova koje je napisao i rekao samo: „Kakvo sranje”. Obrisao je fajl i izašao iz kuće.

U autobusu su svi nosili maske. Većina ljudi nosila ih je preko čitavog lica, neki su ih držali ispod nosa, dok je vozač svoju masku spustio sasvim ispod brade. „Tako se ne nosi maska, gospodine”, rekao je vozaču tiho i nenametljivo dok je otkucavao svoju kartu. „Gledaj svoja posla ćoravi!”, uzvratio mu je vozač i zapalio cigaretu jer je na semaforu bilo crveno, a taj semafor, znalo se, baš dugo drži. On je otišao na kraj autobusa, seo, i izvadio svoju svesku. Sveska je imala kožni povez, od žute teleće kože. Iako je bio vegan, voleo je tu svesku i svuda je nosio, dobio ju je od koleginice sa katedre koja mu se dopadala, nezamislivo je ličila na njegovu majku. Gledao je kroz vlažno autobusko staklo, uočio je nekoliko gnezda u krošnjama sada kada je lišće opalo. Na stajalištima zagledao je lica umornih ljudi i kriomice ih sažaljevao. U blatnjavim otiscima đonova po sivom patosu autobusa takođe je video obrise raznih lica. Otvorio je svesku i zapisao:

„Gole grane otkrivaju skrovišta ptica. Lica oko mene su boje kiše, setna i siva, razlivena. Ljudi koračaju sporo, kao kroz…” – „Vašu kartu gospodine”, rekao je promukli ženski glas. Njene ruke bile su suviše blizu njegovog nosa, pokazivala mu je legitimaciju. Osetio je da njeni prsti smrde na duvan. Pružio je svoju busplus karticu, čuo je pisak, i na ekranu kontrolerke pojavila su se crvena slova. „Niste otkucali kartu, gospodine.” „Kako nisam!”, brecnuo se, „otkucao sam čim sam ušao!” Žena je ponovo prislonila njegovu karticu, ponovo su na ekranu izašla crvena slova, uperila mu ih je santimetar ispred očiju. „Vidite li šta ovde piše gospodine? Nemate dovoljno kredita, niste otkucali kartu. Dajte mi vaša dokumenta, moliću.” Njegov stomak počeo je da se grči, osetio je kao da će dobiti dijareju. On je poštovao pravila i nikada ih nije kršio. Zaista nije video da na kartici nema više kredita, to joj je i rekao. „Gospođo, zaista nisam video da nemam više kredita, otkucao sam kartu, kunem se!” Zatreptala je brzo nekoliko puta i rekla: „Pre svega, ja sam gospođica, a pored toga, ne interesuje me, niste otkucali kartu. Vaša dokumenta molim”. Nalet besa zarumeneo je njegove uši, ruke su mu se tresle dok je po torbi tražio novčanik. Dok je pružao ličnu kartu, rekao joj je: „Ja sam poznat pisac, i ovo je nečuveno, meni da pišete kaznu!”. Svukao je masku sa brade ne bi li ga kontrolorka prepoznala. „Gospodine, i da ste bogotac, niste otkucali kartu, a i nisam čula ni za kakvog pisca po vašem imenu, žao mi je.” Tiho, sebi u bradu, promrmljao je „kokoško”. „Šta ste rekli?”, uzrujala se kontrolorka, „hoćete sada i da vam napišem kažnu što nemate masku na licu?! Muka mi je od vas štovinista!”. „Ne kaže se štovinista već šovinista”, rekao je kroz zube koji su škripali. Kontroorka mu je vratila dokumenta i papir sa napisanom kaznom u iznosu od pet hiljada dinara. „I molim vas”, rekla je, „izađite na idućoj stanici i dopunite kredit na vašoj busplus kartici.” Spakovao je svoju svesku sa koricom od teleće kože i besno izašao kada je autobus stao. „Ovaj grad je prepun seljaka”, pomislio je.

Na trafici je kupio mineralnu vodu i malu kesu kestenja od dede ispred Londona. Kestenje je pojeo u miru, na klupi u parku. Za pet hiljada dinara, računao je, mogao je da kupi dvadeset pet kesica kestenja. „Najobičnija kokoška”, pomislio je. Pokušavao je da svoje negativne misli otera od sebe, to je učio na časovima joge i reikija na koje je išao utorkom i četvrtkom posle posla. Gledao je u prolaznike u parku, u njihove pse. Voleo je pse iako nikada nije čuvao psa, nerviralo ga je što se životinje linjaju. Primetio je da ljudi dok hodaju kroz park, najčešće idu istom putanjom, po sredini. Retko ko je išao uz desnu ili levu ivicu betonirane staze. To ga je zabavilo. Zatim, primetio je da većina ljudi baca otpatke u kantu i bilo mu je toplo oko srca. Tek poneko bi promašio kantu, i đubre bi palo pored, na travnjak. Nekoliko puta je ustajao i skupljao tuđe otpatke. Poslednji put kada je naglo ustao, slučajno je podrignuo, zbog kestenja i mineralne vode. „Svašta”, rekao je sam za sebe. U svesku je zapisao, ispod onih redaka koje je započeo u autobusu:

„Čovek je obična životinja, jedva tek artikulisana. Ide u koloni kao mrav, uči, sluša i ponavlja. Čovek se čitav život trudi da ne bude čovek.” Kako je stavio poslednju tačku, prišao mu je sedi prosjak da zatraži koji dinar. Rekao je da nema. „Imaš možda pljugu?”, pitao je prosjak. „Gospodine, bolje bi vam bilo da prosite za hranu nego za cigarete”, rekao je. Prosjak je pljunuo pored njega, insinuirajući pokretom kao da ga je pljunuo u lice – „ti ćeš da mi kažeš go*no ćoravo”, rekao je i otišao. Njegovo grlo počelo je da treperi, kao da će zaplakati. Krhkim rukama iscepao je list iz svoje sveske sa koricom od teleće kože, bacio ga u đubre i zapisao: „Ljudi su go*na. Ovaj grad nema ni trunku inspiracije”. Stavio je svesku u torbu i produžio do svoje omiljene knjižare Plavi krug. Tamo su ga poznavali, tamo je uvek bio dobrodošao. Ponudili su mu čaj, okačili su njegov mantil na čiviluk. Sa police je uzeo neki naslov, seo u fotelju i otvorio nasumičnu stranicu. „Umetnik je kao ratnik”, pisalo je, „on ne gleda, on stalno nišani.” Sklopio je knjigu i njegove oči su najednom zasuzile.

Fotografije: Unsplash