Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Iz Fride: Najteži dani mog života

AUTOR: Frida Šarar 27 Oct, 2020
Iz Fride: Najteži dani mog života

Topao i sunčan jesenji dan u Beogradu. U dvorištu vrtića prekoputa naše zgrade, vaspitačica žutom farbom crta „školice“ na betonu. Žene imaju frizure i nose otkopčane kapute. Torbe im zvone i one vade svetleće smartfone, zabacuju kosu dok se javljaju. Ja već dva dana nosim iste farmerke i neki plavi ćebasti duks, krenula sam u samoposlugu po voće i hleb. Čuvam bolesnu majku. Nikome nisam rekla da sam tu. Ne izlazim iz stana, osim po lekove i namirnice. Ugasila sam telefon, ne pratim društvene mreže. Onog trenutka kad sam u pet ujutru iz riječkog autobusa kročila na beogradsku autobusku stanicu, moj život je izgubio volumen, stisnuo se i dehidrirao, sveo se na nju. Evo već peta noć kako ne spavam. Mislila sam da na svetu nema ništa napornije od čuvanja tek rođene bebe, ali život je tu da me demantuje kad god nešto tako samouvereno „mislim“. Čuvanje bolesnog roditelja je daleko teže. Plač moje majke koji me budi usred noći nije plač života, već plač bola i smrti. Pomažem joj, a ne mogu da joj pomognem. Ovo su poslednji dani njenog života.

Beskonačno iscrpljujuća briga, trud, strpljenje, rad, nega, koji rezultiraju potpunom marginalizacijom vlastite egzistencije, nestankom ega, u kontekstu čuvanja deteta imaju taj ohrabrujuć, stimulativan momenat posmatranja malog života koji pred vama raste, pred kojim se budućnost raširila. To celoj novoroditeljskoj muci daje polet i optimizam. To blaži umor i teši ego.

Čuvati roditelja na izdisaju, danonoćno brinuti o njemu, hraniti ga, presvlačiti, kupati, češljati, razumeti, gledajući mu modro lice i oči koje se gase… za to je potreban želudac i lavovsko srce i sposobnost da se sto puta u toku dana raspadnete i saberete, da puknete i da se zakrpite, da zašijete u sebe sav mrak i tugu i bol koja gnječi pluća, da udahnete i nasmejete se, iako vam Amazon suza stoji iza lica, pritiska obraze, navire na usta. Došla sam ovde da joj budem od koristi, a ne da se prostrem po podu i vrištim. Moram da budem jaka. Tata i ja plačemo po ćoškovima stana, iznad sudopere, u kupatilu. Ja plačem noću, njega čujem ujutru kako jeca nad džezvom kafe. On se smanjio i osušio, brine o njoj već mesecima. Sedimo pored njenog kreveta, ona je naša mala modro-žuta Trnova Ružica. Očešljala sam je i stavila joj balzam za usne. Na one bolne noge, otekle kao baloni, namazala sam joj losion za telo. Kupila sam buket cveća i stavila u vazu. Mazim je i tepam joj najdraža moja mama, zlato moje, volim te. Pokušavam da upijem svaki trenutak, miris, pokret, lucidnu rečenicu, pogled koji me je prepoznao, sa strahom da to vidim možda poslednji put. Noću se sećanja vraćaju, probadaju me kao noževi, scene iz detinjstva, njene bistre oči, onaj prsten sa ljubičastim kamenom, taj dragi zdravi razgovetni glas koji se sada zamrljao i utišao. Najbolja majka na svetu. Sto puta dnevno joj kažem „mama“, samo da bih čula njeno „molim“, jer bliži se dan kad na tu reč više niko neće da mi se odazove.

Besna sam. Išla bih po Beogradu i razbijala prozore, šutirala automobile, vikala bih na drveće. Zašla bih u prazne noćne podzemne prolaze i urlala: „NE ŽELIM DA UMREEE!”. Svojim jaukom bih ispunila sve šupljine ovog grada. Mama, ne ostavljaj nas. Ti si naša kuća. Devojčice moja žuta, prokrvarila sam od tuge, imam tri reda podočnjaka, stavljam rumenilo da ne gledaš u ovu krpu od mog lica.

Ona polako gubi svest. Za dan-dva će morati u bolnicu. To mi sad pada teže od smrti. Moram da joj kažem zbogom dok je još živa. Moram da je ostavim tamo zauvek.

Pitam se zašto sam došla, da li sam joj bila od ikakve pomoći, da li je čula šta joj govorim, je li osetila da je ljubim… Jedne večeri mi je rekla da je izmasiram. Ja sam spustila prste na njena leđa, na kožu ispod koje su nikle i niču desetine metastaza, na to malo žuto telo i zamislila sam da svaki od mojih deset prstiju zrači ogromnu isceljujuću ljubav. Osetila sam da su mi jagodice tople, da su se pretvorile u topove koji ispaljuju moju želju da joj bude bolje. Počela sam da crtam po njenoj kičmi beskonačne nizove srca, sunca i cvetova. Zamišljala sam kako moji prsti spaljuju metastaze i mama je sve više zdrava. Nakon sat vremena učinilo mi se da je zaspala. Pitala sam je da li spava, a ona je podigla glavu i rekla tim teškim zamrljanim glasom: „Toliko je lepo da ne mogu da zaspim“.

Najdraža moja mama, za tih sat vremena lepote što su se izdigli kao ostrvo iznad okeana tvojih dana muke i nepodnošljivih bolova, došla bih iz Australije, došla bih sa Meseca, i moj dolazak bi se isplatio. Za dan tvog života dala bih sve što imam, dobra moja dušo. Kako ćemo bez tebe i ti bez nas? Kad umreš, progutaće me crna rupa i trebaće mi još jedan život dok ovaj svet ne zaceli na mestu gde si nekad bila ti.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…