Kikiriki, semenke, sport za zube: Iscrpna pisma parking servisu II

Poštovani,

Vi ste jedna lopovska firma koja pljačka nedužne građane. Uzgred, ja ne znam ni kakve tačno usluge vi nama građanima pružate kada, prošle nedelje kada je zavejao sneg, nijedno parking mesto nije bilo očišćeno. Svaki put kada sam se negde parkirao spalio sam lamelu, kako bi se popeo preko sante leda do obeleženog parking mesta. Pored toga, od snega nisam mogao da vidim ni koja je zona i da li je mesto obeleženo žutom bojom kao rezervisano ili mesto za invalide. Kako mi je prošle godine pauk već jednom odneo auto jer sam stao na „žuto mesto“, a da to nisam ni znao, isto, jer je mesto bilo zavejano, od tada nosim lopatu u gepeku kada pada sneg. Ni tada mi niste stornirali kaznu jer ste rekli da pored obeležavanja žutom bojom postoji i tabla na kojoj piše da je mesto rezervisano, ali je i tabla bila zavejana.

Napravio sam foto-dokumentaciju kako parking mesta tako i zavejane table i žalio se, to je došlo i do suda, ali kako ste vi neuništiva korporacija, onda sam platio i kaznu i sudske troškove. Od tada, dakle, nosim lopatu. Ovog puta sam kasnio na posao, jedva da sam uspeo da nađem parking, jer parkinga u ovom gradu nema nikada i nigde, i mislim da više goriva potrošim vozeći se ukrug oko firme negoli što potrošim od Mladenovca do centra grada, ali naravno, to vas ne zanima.

Svakako, kasnio sam na posao, imao sam teren negde u Krunskoj ulici, jedva sam našao parking ali nisam mogao da se uparkiram od snega. Stao sam na sva četiri migavca, dok mi je pola ulice trubelo kao da su sišli sa uma. Razumeo sam ljude, i oni su sigurno kasnili negde, ali prazno parking mesto nisam želeo da propustim ni za živu glavu. Kada sam otkopao, vratio sam lopatu u gepek, iako mi je malo falilo da se zaletim na jednog tipa koji mi je najviše trubio, ali ipak nisam. Seo sam u kola, znojav i smrznutih ruku i uparkirao se na svoje pošteno zarađeno parking mesto, i odmah sam ukucao dve poruke, jer sam znao da će rad da potraje.

Na traženom broju vrata mi je otvorila jedna nagluva starija gospođa, neću preterati ako kažem i baba, babuskera jedna matora koja ne znam kako je još uvek živa. Kablovka, kaže, nije radila, zvala je operatere osamdeset puta za dva dana. „Hitan slul+čaj” pisalo mi je u nalogu. Do kablova nisam mogao ni da dođem, jer su se nalazili iza nekih šifonjera koju su bili teški kao tuč, jer su bili prepuni stvari od njenog pokojnog supruga. Morao sam da vadim te stvari kako bih pomerio šifonjer, a posle da vraćam sve te iste stvari. Šta god da sam je pitao morao sam da ponovim četiri puta jer je baba bila gluva kao top.

Najzad, nekako sam završio posao, i na telefonu zatekao poruku kako su mi oba sata parkiranja istekla, možete onda samo misliti koliko me je maltretirala. Pomislio sam da otrčim do kola, ali baba je morala da potpiše dokumenta, znao sam da će to da potraje. Ipak, ukucao sam i treću poruku za tu parking zonu, onu skupu poruku od 180,00 dinara. Umalo me kap nije strefila kada sam dobio povratnu poruku da mi je kazna već napisana! Kad pre?! Bio sam besan i poslao vam poruku „Crkli dabogda!“. Razumem da je to bilo neprimereno sa moje strane, pa vas molim da, budući da znam da mi kaznu nećete stornirati, makar vratite novac u iznosu od dva puta 180,00 dinara, kada već moj parking nije bio produžen. To nije mali novac, račun za telefon mi je ionako preveliki, da ne govorim o tome kako je kazna skoro koliko i moja dnevnica.

Operater 113:

„Poštovani,

Uplata za vozilo „BG778XX“ i za vozilo „CRKLIDABOGDA“ ne može biti stornirana kada je jednom uplaćena.

Vaš Parking servis.

Naslovna fotografija: Unsplash/Shun Idota