Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte,

Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne mislim o tome. Ne znam sećaš li se kada si mi ispričao kako ti je, tamo u onom tvom mestu na koje ideš, omiljeni deo dana jutro, i kako te posle jutra više ništa ne zanima. Zaustila sam, sećam se, da kažem kako je i meni tako, ali nisam to rekla jer su me, zapravo, oduvek nervirali oni ljudi koji stalno govore – „i ja isto!“. Šta god da ispričaš, to se i njima isto desilo, to su i oni isto mislili, i tako dalje. Svakako, zaista, ja toliko volim jutra da, što se mene tiče, ostatak dana uopšte ne mora da postoji.

Da se razumemo, ja ujutru ne radim naizgled ništa posebno. Pojedem voće, volim ako ima nektarina, ako ne može i jabuka i banana, ali nikakvo egzotično voće, a zatim skuvam kafu. Ujutru pijem kafu sa mlekom, to mi je kao obrok, i zatim, dok pijem kafu popušim okruglo dve cigarete – nikad jednu i nikada tri. Dok pijem kafu i duvanim, čitam ili gledam vesti, smišljam nešto, pišem ili samo gledam kroz prozor. Takva jutra su za mene nešto najdragocenije na svetu. Uveče, kada ležem da spavam, pomislim samo kako ću ujutru jesti voće i piti kafu i već mi je dobro, ushitim se.

Problem sa jutrom, kao što smo već pričali, je taj što vreme neupitno brže prolazi ujutru. U to uopšte više ne sumnjam. Valjda je i ono odmorno, pa trči, ne razvlači se, već bude sedam i trideset, a u sledećem momentu već osam i petnaest, samo ono zna kako. Dođe mi, jednom, da ustanem i sednem ispred sata i uključim štopericu, i tako da sedim, recimo, od šest do devet. Da vidim da li će za ta tri sata proći, zaista, baš tri sata. Ali opet, niko mi ne garantuje da i štoperica ne laže. Morala bih da brojim u sebi, ali onda bih se, verovatno, zabrojala.

Kada sam u Novom, postoji još jedan deo dana koji volim, ali shvatila sam i zašto ga volim samo kada sam u Novom. Reč je o zalasku sunca, u tih zadnjih sat vremena pre nego što se sunce sakrije iza onog brda gde je Žvinje. U Beogradu mi zalazak sunca ne predstavlja ništa zato što ga, najčešće, ni ne vidim, okružena visokim zgradama. Ko zna, recimo, koliko sam zalazaka sunca provela u kolima, u autobusu ili u supermarketu. Zato ovde, skoro svaki zalazak sunca provedem napolju, sada kako je zima najčešće u Pitersu.

Sat vremena pred zalazak sednem tu na čaj da čitam, nedavno sam otkrila da imaju i ćebad pa mi to mnogo olakšava život budući da nisam ponela nikakvu zimsku jaknu. Sedim tako, je li, i čitam, i onda kada vidim da će sunce baš ubrzo zaći, spustim sve i posmatrm ga. Poslednjih par santimetara svoje putanje sunce prelazi nepojmljivo brzo, pomera se iz sekunda u sekund skoro milimetar niže. Sigurna sam da, kada bi se sunce inače toliko brzo kretalo, dan bi trajao duplo kraće. Imam utisak kao da, kada se spusti dole, blizu horizontu, sunce više teži, ima veću masu, i zato tako brzo pada. Svaki put kada sunce dotakne ivicu tog brda osetim setu. Poželim da baš tih nekoliko minuta traje dugo, da traje makar pola sata, da gledam sunce kako pipa tu ivicu dok potpuno ne oslepim. Ne bih želela, dakle, da vratim vreme pa da dan ispočetka traje, već da samo tih sat vremena traju duže, ili da taj sat mogu iznova i iznova da vraćam, tada se dešava neka magija. Majke mi.

Svakako, čim zađe, osetim tugu i pomislim, nema veze, uskoro će ionako jutro, kada ću jesti nektarinu i piti kafu. Mada, moram da priznam, nektarinama je vreme već prošlo, zadnjih par koje sam kupila su bile sasvim bezukusne. Vreme je da se prebacim na jabuke.

Fotografije: Milica Vučković