Kikiriki, semenke, sport za zube: Komšija Š i komšinica Š

Jako je teško da napišem ovu kolumnu budući da su u stanu do našeg radovi u toku i da se danima unazad budim uz zvukove hilti bušilice, te mi je teško da čujem sopstvene misli. Ono što me čudi je što majstori svakog jutra, negde iza sedam sati, tek malo zaburgijaju hiltijem, svega dvadesetak sekundi, i onda rade nešto drugo, recimo do osam, pa onda nastavljaju sa burgijanjem. Svakako, ja se uvek budim rano, nije problem ustati, već ta razlika da li te probudi alarm ili hilti. Onda ležim u krevetu, ćutim i osluškujem šta li rade tih narednih četrdeset i pet minuta nakon tog prvog burgijanja.

Možda mešaju beton, mislim se, možda seku armature, možda ovo ili ono, a onda mi je palo na pamet – možda piju kafu. Možda imaju nekog izvođača radova koji proverava kada su stigli na posao, pa oni kako dođu, tako zavrte hilti tih par puta oko sedam, čisto da se jave, da kažu stigli smo! Pa onda na miru sednu ljudi i popiju kafu, a zatim nastave sa radom. Pomislila sam da odem do njih da im garantujem da ću im biti svedok ako ih gazda bude proveravao, da ću reći da svako jutro bez izuzetka dolaze na vreme zorom ranom, samo kada bi preskočili to prvo burgijanje, i taman juče kada sam htela da svratim, majstori se posvađaše.

Psovali su jedan drugog, trećeg ili koliko ih već ima na sav glas, vređali se, što je ovaj uradio ovo a nije ono kad mu je rečeno ovako… Shvatim onda – ni njima nije lako, i oni su na ivici živaca, pa neka ih. Svako radi svoj posao. Tako i jutros, javiše se oni meni hiltijem, pa staviše kafu, ustanem i ja i stavim džezvu. Osluškujem kroz zid da li nešto razgovaraju uz kafu, ali ne čujem ih. Možda piju kafu ćutke, uživajući u tišini. Čovek ako živi u civilizaciji a ne sam na selu, mora da se navikne na komunalnu buku. Oduvek su me nervirale komšije koje se za sve živo bune, a takvih komšija ima uvek.

Sećam se, na Ceraku devedesetih, uoči rata, ljudi su bežali glavom bez obzira i sprovodila se ona čuvena akcija „stan za stan“. Tako se divna baba Mira koja nas je čuvala i koja me je učila da heklam, doduše neuspešno, odselila za Zagreb. Više nismo imali od koga da dobijamo Kiki bombone i Kraš ekspres kojima smo se toliko radovali. Više nismo kroz šupljine od radijatora slušali kada baba Mira sluša Ha, ha, karavan nismo jedni drugima donosili kolače na vrata. Baba Mira je pobegla za Zagreb, a iz Zagreba je pobegla izvesna porodica Š koja se uselila u baba Mirin stan.

Komšija Š i komšinica Š isprva su se činili kao fini ljudi. Ona je bila bele puti i svetle kose, nežna, tiha i odmerena, on je bio niži on nje, proćelav, terao je kosu sa jedne strane na drugu. Imali su decu, ali deca su im bila velika i živela su negde po svetu, pobegli i oni ko zna gde. Par puta su komšinica Š i komšija Š dolazili kod nas na kafu, i bili bog zna kako ljubazni. Istina je da je komšija Š pretežno govorio i u svoje i u komšiničino ime – ona je pretežno ćutala. Ubrzo potom, komšinica Š počela je da nosi sunčane naočare – i preko dana kada nema sunca, i uveče. Naočare nije skidala čak ni u prodavnici. Jednom se sagla dok smo obe stajale za kasom, a ispod njenog oka provirila je bordo modrica.

Javljala nam se na hodniku kriumice, nekim tihim „dobar dan“ koje možda nije ni izgovarala naglas. Počele su da stižu policijske prijave. Komšija Š tužio nas je policiji makar jednom sedmično. Stanovi na Ceraku imali su zaista lošu izolaciju, mi, iskreno, nismo pravili nikakvu posebnu buku. Sećam se, jednom, uzela sam fen da osušim kosu, kabl fena bio je upetljan, i kako sam pokušavala da ga otpetljam, gajtan mi je izmakao iz ruku i pružio se do poda, a onaj deo koji se ubacuje u šteker tupnuo je o pod. Nedugo posle tog „tup“, komšija Š pojavio se na vratima. Bila sam sama kod kuće, otvorila sam mu, a on je počeo na sav glas da se dere. Uplašila sam se i pokušala da zatvorim vrata, ali je on vrata šutnuo nogom, i vrata su me udarila u glavu.

Sledeći slučaj bio je kada je na pisaćoj mašini kucao sedamnaest istih pisama i ubacio ih čitavom komšiluku u sanduče. Sve komšije su došle kod nas da nam pokazuju to pismo. Pored silnih uvreda na račun moje porodice, tu je bilo i tvrdnji da mi u stanu imamo nelegalne tišlerske radionice, farmu slonova, da krijemo migrante, partizane ili koga već, pošto on neprekidno čuje tabananje, i kako nas listom sve treba pohapsiti. Komšinica Š je u međuvremenu nestala, nije je više niko viđao, bila sam sigurna da je izbledela toliko da je postala providna, nevidljiva. Bilo je tu još raznih dogodovština sa komšijom Š, sve dok jednog dana ponovo nije zatekao mene samu kod kuće.

Tog puta ne sećam se koji zvuk je aktivirao njegove ratne traume, nije bio fen, možda sam, samo, previše puta povukla vodokotlić, i eto njega na vratima. Kao i uvek, počeo je da galami, a, sasvim slučajno, u tom trenutku moja majka se vraćala sa posla. Kako smo živeli na poslednjem spratu, čula je još iz prizemlja, i potrčala gore. Komšija Š galamio je na mene, ja sam se krila iza vrata, a on je iza leđa krio kuhinjski nož.

Moja majka je mala žena, velika žena tačnije, ali niska. Ne sećam se svega što mu je tada izgovorila, sećam se da je bilo reči o njegovom letenju sa poslednjeg sprata naglavačke, i tako nekih stvari – verujem da je ostatak komšiluka bolje čuo taj nastup od mene. Komšija Š i komšinica Š ubrzo potom su se odselili, negde, gde će nažalost samo komšinica Š biti kriva za njegov suviše osetljivi slušni aparat i tanke živce, i negde gde će nositi sunčane naočare danonoćno. Nikada ih više nisam videla.

Čovek, kada živi u civilizaciji, mora, prosto, da se navikne na komunalnu buku. Inače, i dan-danas čuvam jednu šolju koju mi je poklonila baba Mira, koja sasvim sigurno više nije živa, ali kada god vidim Kiki bombone setim se nje. I sasvim sigurno nikada neću naučiti da heklam.

Naslovna fotografija: Kelly Sikkema/Unsplash