Kikiriki, semenke, sport za zube: Moj komšija Entoni Hopkins
Na ćošku naše ulice nalazi se ogledalo. Nalazilo se ogledalo, tačnije, nalazilo se nekoliko puta, ali je ponovo polomljeno. Na tom ćošku ulica zavija gotovo pod pravim uglom, a ogledalo stvarno olakšava saobraćaj, jer se automobili koji našom ulicom prolaze, na tom ćošku neretko sudaraju, ili ako se ne sudare, onda se vozači automobila svađaju jer su se zamalo sudarili.
Na istom tom ćošku je i asfalt prekriven zemljom, jer baš na tom mestu svake zime puknu vodovodne cevi. Majstori nikako da zamene cevi duž cele ulice, jer cevi su stare, već zamenjuju deo po deo, svaki put, a zatim svaki naredni pukne neki drugi deo. Majstori iskopaju, zakrpe cev, a zatim zemlju samo grubo nabacaju preko, pa tako naša ulica, deo po deo, ostaje bez asfalta. U tim rupama se skuplja voda, pa i danima nakon kiše, na tom ćošku naše ulice dugo stoji velika bara koju mi, pešaci, teško zaobilazimo. Na tom ćošku gotovo svaki dan srećem mog komšiju, Entoni Hopkinsa.
Moj komšija, Entoni Hopkins iz Kumodraža, svaki dan džogira. Svaki dan bez izuzetka, leti, zimi, po snegu i kiši. Kada je napolju baš jako hladno, onda eventualno zakopča jaknu i stavi kapu na vrh glave koja mu ne prekriva ni uši. U svim drugim prilikama trči ili raskopčan ili bez jakne. Moj komšija Entoni Hopkins trči tako što najbrže pomera ruke, tek po tom pokretu bi to njegovo kretanje moglo da se nazove trčanjem, budući da noge pomera sporo, kao da hoda. Samo sasvim budan posmatrač može da zaključi da Entoni trči.
Moj komšija Entoni Hopkins redovno mi se javlja tako što samo podigne ruku, ne javlja se nikom drugom iz ulice. Jednom smo, čekajući da se automobili mimoiđu preko bare ispod slomljenog ogledala, čak i popričali. Rekao mi je da redovno trči jer ima šećer i srčanih problema. Da se, otkako je to saznao, redovno rekreira. Na to sam mu rekla: „Svaka čast gosn Entoni!”, na šta je on primio pohvale i nastavio da džogira kada su automobili prošli.
Nekada ga vidim kako sedi ispred one ogromne nezavršene kuće bez fasade i sunča se, žmureći. Tada mu ne prilazim, da ga ne remetim. Nekada ga vidim kako se svađa sa onim napuštenim crnim psom koji liči na labradora, kojeg zovem Deda Praško, jer mi liči na onu metlicu za sakupljanje prašine koja se svojevremeno reklamirala na „Top-shop“-u. Deda Praška je verovatno neko izbacio iz kuće kada je porastao, i kada su mu porasle te dlake koje liče na praška, pa su vlasnici, pretpostavljam, uvideli da je Deda Praško fuš labrador.
Deda Praško je ranije lajao i na mene i na Entoni Hopkinsa, ali se sada navikao na nas jer ga hranimo. Ja mu dajem granule, a Entoni Hopkins mu daje nešto iz džepa što nikako da uspem da vidim šta je. Isprva sam bila zabrinuta, mislila sam kako Entoni Hopkins želi da, kao u Kad jaganjci utihnu, otruje Deda Praška i učini mu nešto nažao, ali srećom to nije slučaj. Moj komšija Entoni Hopkins je očigledno bolji od onog njihovog Entoni Hopkinsa. Sa tim u vezi, sasvim razumem što klinci iz kraja polome ogledalo na ćošku naše ulice svaki put kada majstori postave novo. Ne trebaju nama njihova ogledala, da nas podsećaju na to šta sve u našoj ulici ne valja, nama je dobro i ovako.
Naslovna fotografija: Unsplash