Kikiriki, semenke, sport za zube: O ljudima i toaletima

O ljudima sam puno naučila radeći čitav život u kafani, ali, ne bih sada dužila o tome, već bih se fokusirala na jednu specifičnu temu. O ljudima sam puno naučila, radeći u kafani, po tome kakve toalete ostavljaju za sobom. U svakom kafiću gde sam radila, gazde su bile takve da su nama šankerima i konobarima delegirali brigu o toaletima tokom smene. Nažalost, prošlo je doba baba-sera, i ta endemska vrsta može se zateći tek ponegde u Beogradu.

Recimo, u restoranu Kalenić radi još uvek moja omiljena baba-sera kojoj katkad kupujem cvet za osmi mart i čak sam jednom napisala pesmu o njoj. Svakako, baba-sera više nema, svi smo mi postali baba-sere. Pa tako, dok traje smena konobara, on je dužan da nekoliko puta u toku smene između pripreme pića ili usluživanja gostiju odlazi i proverava stanje toaleta, dopunjava sapune i wc papire.

Tako sam, čekajući da se toaleti oslobode i gledajući ko u njih ulazi a ko izlazi, godinama ustanovljavala statisktiku i profilisale ljude po tome kakve toalete ostavljaju za sobom. Istini za volju, mogu da kažem da su neretko ženski toaleti bili neuredniji od muških, pored dobro znane činjenice da ispred muških toaleta gotovo nikada nije red, dok ispred svakog ženskog wc-a u svakom kafiću gde sam radila čeka po deset žena. Nikada mi nije bilo sasvim jasno šta žene toliko dugo rade u toaletima, dok nisam uočila jedan neobičan fenomen.

Naime, fenomen penjanja na wc-šolju. Počela sam u ženskim toaletima da zatičem otiske đonova na dasci od šolje ili na samom njenom obodu, i nikada mi nije bio najjasniji taj hazarderski potez. Nisam sigurna da li su to bile žene slabih kvadricepsa koje nisu mogle da u vazduhu izdrže nekoliko sekundi dok se pomokre, pa su morale da se popnu na šolju i koriste je kao čučavac, ili je to bila neka podsvesna emocija ili veza sa precima i našim selima sa poljskim wc-ima sa čučavcem.

Sve bi to bilo duhovito da nije bilo onih koji su padali sa tih wc-šolja, lomili ih i povređivali se. Keramika kada pukne jako je debela i oštra, nimalo naivna. Nekoliko puta sam zatekla žene kako istrčavaju iz wc-a i napuštaju lokal, znala bih svaki put kada to vidim da je nešto u toaletu. Zaticala bih poplave i prevrnute wc šolje, kao što sam zatekla i sinoć u kafiću koji držim i u kojem radim, pa sam, dok sam čistila poplavu, razmišljala kako ne bi bilo loše da napišem tekst na tu temu.

Oholo bi bilo kada bih se sada samo ostrvila na žene – muški toaleti takođe nisu bili uvek reprezentativni. Pamtim i dan-danas ko je šta ostavljao iza sebe i te ljude, koji su danas na nekim visokim funkcijama, srećem po gradu, ali džaba im funkcije – mislim se uvek u sebi, kada znam kakvo je njihovo vaspitanje.

Sve u svemu, ako ste baš vi neko ko se penje na wc-šolju, ili znate nekoga ko se penje na šolju, molim vas, kontaktirajte me i objasnite mi o čemu je reč, pošto evo, očito već dvadeset godina od kako se susrećem sa tim fenomenom, ne mogu da ga do kraja dokučim…

Naslovna fotografija: Possessed Photography on Unsplash