Kikiriki, semenke, sport za zube: Posle izgubljenih pejzaža

Bilo je to pre nekoliko godina. Ispred mene sedele su dve starije gospođe. Jedna od njih dve, ako ne i obe, imale su onaj parfem, bugarska ruža, turska ruža, ili neka već ruža, onaj parfem od kojeg dobiješ napad astme, kiselinu u želucu i počne da ti igra levi kapak. Naš red bio je sedmi, sedište po sredini, nije bilo načina da se pomerimo. Pre nego što je predstava počela, Stefan mi je rekao da je reditelj njegov dobar prijatelj. „Sjajan tip“, rekao je. „Mnogo su mu dobre predstave, videćeš“,  kaže.

Kao asistent scenografa radila sam na nekoliko predstava u Narodnom i Beogradskom dramskom pozorištu unazad pet, šest godina. Pored toga, volim i često idem u pozorište, ali daleko sam od nekoga ko je sposoban da o pozorištu piše traktate i vodi višečasovne rasprave. Pre svega zbog toga što sam u pozorište počela da idem kasno, tek pred kraj fakulteta. Nisam dovoljno toga za života pogledala, a pored toga i strašno loše pamtim (ako je to bolje reći od  – ne pamtim uopšte) imena kako predstava, tako i reditelja, glumaca, bilo čega.

Svakako, svetla se gase, miris bugarske ruže u mraku još je intenzivniji, glumci izlaze na scenu, a ja shvatam da nisam ni pitala Stefana šta gledamo. Kako predstava odmiče, moj pogled se sve manje probija kroz bezbroj isprepletanih glava, frizura, ruža i minivalova, a sve više gledam u plafon Narodnog pozorišta, u dekor na balkonima, i u onaj ogromni luster koji uvek izgleda kao da će pasti i zauzeti glavno mesto među naslovima crne hronike. Moja nezainteresovanost je očigledna, gluma mi se ne dopada, radnju razumem, ali me ne iteresuje, ili možda samo nisam bila raspoložena. Scenografija je, doduše, genijalna. Narodno pozorište, najzad, nije bilo lenjo da aktivira rotaciju i propadalište velike scene, sve se vrti i okreće u svim pravcima, glumci trče među rotirajućim kulisama, i pod mizanscena, sav u geometrijkim oblicima, izaziva mi vrtoglavicu. Međutim, nešto meni sve to deluje poznato, mislim se, dignute obrve. Po završetku predstave, Stefan me pita kako mi se dopada, kažem mu da iskreno i nisam oduševljena, a, pre svega, mislim da je predstava plagijat. „Kako to misliš?“, pita me Stefan, a ja mu objašnjavam kako sam pre nekoliko godina gledala predstavu, takođe u Narodnom pozorištu, isto se tako sve bilo vrtelo, sve je bilo u crno-belim štraftama, i prosto, ova predstava koju smo gledali je sigurno kopija te na koju mislim. Stefan kaže da sumnja, smatra da njegov prijatelj, reditelj, nije sklon plagiranju. „Vrlo je autentičan lik”, kaže. Ja se iznerviram, uzimam telefon i pretražujem, i iz nekog zaboravljenog dela svoje memorije izvlačim i kucam – Izbiračica. Evo, pokazujem, to je ta predstava koju sam gledala, vidiš li da je kopija, i dam mu telefon. „Jeste“, kaže Stefan i smeje se, „stvarno je scenografija ista“. „Vidi, Milice“, kaže, „je l’ ti se čini i da je kostim isti?“ Pogledam, kostim stvarno isti. Glumci – isti. Stefan se smeje i kaže mi da je Izbiračica upravo predstava koju smo gledali, a ja, od izraza lica na kojem piše „veliki poznavalac pozorišta“, poprimam neki sasvim glupi oblik, i gledam u onaj telefon posramljeno. Jeste stvarno, to je ta predstava, nisam ni shvatila da sam istu predstavu gledala dva puta. Eto, toliko me pamćenje služi i toliko sam dobar poznavalac pozorišnog repertoara. Nema boljeg načina da se čovek opameti negoli kad ispadne neizmerno glup. Izbiračica, po tekstu Koste Trifkovića, ispod piše – reditelj, Nikola Zavišić, Stefanov drug.

Nikola Zavišić, zatim, sasvim usput i na moju sreću, postaje i moj drug, a ja postajem njegov veliki obožavalac, nakon što sam kroz par meseci, ponovo na Stefanovu inicijativu, došla da gledam Zavišićevu Luču mikrokozma u Kulturnom centru Grad. Ovoga puta pre predstave, poučena prethodnom sopstvenom glupošću, zadržavam svoje sumnje za sebe, jer ko bi se, zaboga, drznuo da pravi predstavu po tako kompleksnom i zahtevnom tekstu. Sa predstave sam izašla bez reči, a zatim sam i pisala o njoj, pa da se sada ne ponavljam. Luča mikrokozma se pored toga igrala i u paviljonu Cvijete Zuzorić, na festivalu Devet, i na brojnim drugim gostovanjima, te se nadam da ćete nekada imati priliku da doživite to iskustvo.

O Zavišićevoj Školi za žene, koju smo početkom godine gledali u Osiječkom HNK-u, takođe sam pisala tekst, jer verujem da niko nikada nije uspeo na taj način da adaptira Molijera, tako da se predstava dopadne i gospođama sa bugarskim ružama koje u mraku često prevari san, i meni koja ne volim komedije, i gomili nabubrelih tinejdžera koji su po službenoj (školskoj) dužnosti bili dovedeni u pozorište, nevoljno, a koji su kroz pet minuta vratili telefone u svoje džepove i pomno pratili scenu. Čitavo gledalište se sve vreme smejalo, a aplauzima smo glumce tri puta vraćali na bis.

Prošle nedelje išla sam u BITEF teatar da gledam Izgubljene pejzaže, reditelja, sada vama već poznatog, Nikole, je li, Zavišića, u saradnji sa sjajnom koreografkinjom Dunjom Jocić, i vizuelno-digitalnim magom Filipom Mikićem. Sreću koju sam osećala pri samom dolasku glupo je opisivati, glupo je opisivati bilo šta, osim prizora gde ljudi sa maskama nestrpljivo čekaju da im na ulazu bude izmerena temperatura, i da uopšte, nakon ovih suludih meseci, najzad kroče u teatar. Srce mi je bilo puno kada sam po završetku videla čitavu ekipu koja je projekat realizovala, koja je pored svih nemilih okolnosti, oskudice sredstava, imajući u vidu da će se predstava možda odigrati svega nekoliko puta i da će se pozorišta ponovo zatvoriti, oni su, dakle, i pored svega toga našli volje i entuzijazma da to sve realizuju. Budući da je predstava tek počela da se igra, ne želim da kvarim utisak onima koji će je možda tek pogledati, ne želim da pričam o Sioranu, životu, čovečanstvu i njegovoj opsesiji smrti, neka to priča predstava sama. Ali preneću komentar jednog prijatelja koji je po izlasku iz BITEF-a rekao samo: „I, šta posle ovoga?”.

Napraviću jednu malu digresiju – budući da dosta vremena, nažalost, provodim u autu, primetila sam sledeće: kako se, kada vozač dobro vozi, auto kreće skladno, mekano i bez oštrih ivica, kao da je tečan. A onda, kada u saobraćaj uleti neki nasilni vozač i skreće grubo i naglo, nezgrapno – tek tada primetim da je automobil zapravo kockast i da ima ivice! E isto tako, gledajući Dunjinu koreografiju, talenat i spremnost plesača i glumaca (Ane, Miloša, Marije, Branka, Tamare, još jednog Branka, Jakše, Nikole, Milice i Mile), Filipovu scenografiju, koja se pretače iz slike u sliku kao da je nagriza kiselina misli, i Zavišićevu inteligenciju, koja zna da prepozna, oslušne, odmeri i uklopi svaki zvuk i pokret, zaboravila sam na granice mizanscena, na zidove teatra, zaboravila sam da gledam žive ljude koji tu pred nama igraju, sve je bilo tako mekano, tečno, kao da sam sanjala. Iako sam godinama studirala na univerzitetu umetnosti, ako bi me neko pitao šta je umetnost, rekla bih da ne znam, ali da znam da je vidim i osetim. Videla sam je sinoć, lice u lice.

Srećna sam (a kako čovek da bude srećan drugačije negoli iz sebičluka), srećna sam dakle što imam, odnosno što imamo tako talentovanog, dobrog, svetskog reditelja, i tako dobre i talentovane ljude oko sebe. Može li čovek da ima nešto vrednije od toga?

Fotografije: Milica Vučković