Kikiriki, semenke, sport za zube: Sa morem nikada nisi sam

Treba uvek imati sa sobom papir i olovku. Ako ne papir i olovku, onda salvetu, krejon, onaj zaobljeni komad cigle kojim smo kao mali pisali po pločnicima. Treba, dakle, imati kod sebe nešto što može da ostavi trag, ako ti na pamet padne da nešto zapišeš.

Svaki put kada kažem – „upamtiću“, napravim par koraka i onda vidim na Belavisti popa kako jede parče pice i sve zaboravim. Onda me opije miris pice i duvana iz kafane, miris parfema koje gospođe stavljaju nedeljom, miris memle iz one male, najmanje knjižare na svetu u kojoj sedi onaj tip koji izgleda kao Edgar Alan Po, a memla me bez pogovora podseti na detinjstvo i podrume naših zgrada u kojima smo se igrali, krili i borili sa bubašvabama, krili ulične pse kada čujemo da dolaze šinteri. I onda mislim o svemu tome i opet sve zaboravim.

Taman kako se nečega setim, sretnem Šunju, novu kerušu u Herceg Novom koju je neko izbacio, Šunju koja ima ožiljak preko cele butine jer ju je, pretpostavljam, udario auto ili tako nešto, ali Šunja za to ne mari, skače toliko da mi gotovo nos pipne njuškom. Baš kako sam nešto pomislila, naiđem na Šunju ispred Ferala kako se igra sa nekim malim crnim psom koji se nekome otkinuo sa povoca, pa se onda Šunja i on otimaju o taj povodac, vuku jedno drugo, sve dok neko iz konobe Feral ne baci parče mesa ili ribe, pa onda oboje, na osmoro nogu, potrče ka tom plenu.

Taman što prođem Feral i krenem nešto da razmišljam, sretnem onog Indusa kako peva Vladu Georgijeva i Skorpionse, i uvek mi se toplo nasmeje, tako toplo da ne znam da li treba da mu u činiju na kojoj piše „support your local musicians“ ubacim evro ili ne, jer ne znam je li mu taj osmeh poslovan ili prijateljski, ako je prijateljski možda ga uvredi ako mu ubacim evro, pa Indus pomisli „pa nisam ti se zato nasmejao“, pa mu onda nekad ubacim evro nekad ne, i obavezno se postidim u oba slučaja.

Taman što prođem njega i krenem o nečemu da razmišljam, vidim na Bokinoj plaži kako šmrkom peru bove koje ograničavaju plažu, pa se setim kada sam radila u jednom kafiću na Adi Ciganliji kao klinka, i kako sam volela da, kada dođem ranije u smenu, perem zelene etisone kojima je kafić bio prekriven, da perem etisone, dakle, šmrkom, i da gledam kako etison od maslinaste, gotovo braon boje, potez po potez postaje drečavozelen. Tek sam kasnije shvatila da me gazda iskorišćava što uopšte perem te etisone, ali to je sad manje važno, baš volim da perem bilo šta tim šmrkom.

Taman što prođem Bokinu plažu i pomislim kako sam na tragu nečega važnog, tako sretnem Mela koji mi, neizostavno, kaže: „Đe si, kako si“, to je prvo što kaže kada vidi bilo koga da mu ide u susret, a onda kada shvati da sam to bila ja, za mnom viče: „Julija, gde je Romeo, je li ulovio šta?!“.

Tako se onda nekoliko metara smejem Melu, kad mi u susret naiđe onaj stariji bračni par koji u dečijim kolicima vozi psa, nisam sasvim sigurna koja je rasa psa u pitanju jer mi uvek bude neprijatno da gledam, pa onda slušam komentare iz kafića kako bračni par malo zamakne niz šetalište.

U kafićima je svaka stolica okrenuta licem put šetališta, nijedna, dakle, nije okrenuta leđima u odnosu na šetalište – to mi je isprva bilo čudno ali sada to sasvim razumem. I tako, napokon, dođem do Pitersa u kojem poručim produženi espreso bez mleka i kolač od šargarepe, zatražim od ljubaznog konobara papir i olovku kako bih nešto zapisala, i shvatim da uopšte nemam pojma šta sam ono htela da kažem. Zato, pripalim cigaretu i gledam u more, jer ne sa cigaretom, kao što kaže reklama za York, već sa morem, nikada nisi sam.

Fotografije: Milica Vučković