Pouke iz prošlosti: Muzika je nezaboravna

Ovo je priča o čoveku, čija je neobična sudbina, opisana u evropskoj štampi pre deset godina, navela mnoge da razmisle o značaju muzike u ljudskom životu. Govori o nemačkom čelisti koji je u to vreme (2011) navršio 71 godinu. Njegovo ime ostalo je nepoznato. Navedeni su samo inicijali: P. M.

Taj gospodin bezmalo čitav svoj život posvetio je muzici. Violončelo je počeo da svira kada mu je bilo šest godina. Nastupao je sa mnogim poznatim nemačkim orkestrima. Sve do 2005. godine kada je dobio virusnu infekciju. Čim je ušao u njegov organizam, virus je nemilice pustošio sve pred sobom. Prvenstveno, nervni sistem – centar za pamćenje naročito je bio na udaru. Zatim se na život P. M-a spustila teška zavesa. Potpuno je izgubio pamćenje. Ničega se nije sećao. Čak ni kako se zove.

Bolest je kod nesrećnog muzičara izazvala najdublju amneziju. Nije mogao da se seti ničega iz svoje prošlosti, niti da sanja o budućnosti. Postepeno, naučio je da donekle prepoznaje samo dve osobe: brata i bolničarku koja se o njemu brinula. Sve ostale je zaboravljao istog trenutka kada bi napustili njegovu bolničku sobu. I sa lekarom se svakodnevno upoznavao.

Povezani članci

Šta ćemo ako Baja Mali Knindža postane disident

Svi naši promašaji

Ukratko, sve je zaboravio – porodicu, ljubavi, važne događaje, poznanike, čak i uspehe na poslu. Imao je samo jednu mogućnost: da živi u sadašnjosti.

Nemati iskustvo života, ne poznavati sopstvenu, ali ni tuđu prošlost, ne nadati se budućnosti – kakav li je to život? Nekome bi možda mogao da liči na filozofski ideal. Ipak, iako je slučaj izgledao beznadežno, lekari su nastavili da istražuju mozak i pamćenje pacijenta P.M.

A onda kada su se najmanje nadali, sačekalo ih je iznenađenje. Naime, neurolozi su došli na zamisao da ispitaju sposobnost bolesnika da upamti muziku. I ispostavilo se da on s neverovatnom lakoćom pamti skale, ritmove i intervale, kao i čitave melodije, muzičke komade.

Taj muzički test je potpuno zbunio sve. Dakle, P.M. nije prepoznavao lekare, nije bio u stanju da se seti gde se nalazi njegov stan, ali je i dalje umeo da svira čelo! I ne samo to, pokazao kako je u stanju da nauči i nove kompozicije. Jasno, više nije mogao da svira tako dobro kao nekad. Međutim, bio je toga svestan! Čak je kod njega mogao da se uoči i svojevrsni osećaj stida, jer se osećao loše kada bi pogrešio ton. U svakom slučaju, u bolnici su potvrdili da kada ostane sam, ne prestaje da vežba čelo.

Muzičku karijeru čeliste prekinuo mu je herpes encefalitis, infekcija koja značajno oštećuje mozak, bez obzira što je odmah primio odgovarajući lek. Jer, ta infekcija „putuje“ kroz nerve i stiže veoma brzo do mozga. Ovaj virus u proseku napada jednu osobu na svakih pet stotina hiljada ljudi. Dve godine posle početka bolesti, neurolog je odlučio da lečenje P.M-a usmeri ka muzičkom pamćenju. To nije bilo važno samo za oporavak ovog pacijenta, već i za istraživanje uticaja muzike na pamćenje uopšte. Drugim rečima, potražio je odgovor na pitanje da li muziku pamtimo drugačije od ostalih podataka.

Uz pomoć profesionalnih muzičara, neurolozi iz berlinske bolnice sastavili su čitav niz testova kako bi do tančina utvrdili da li je ostao neki trag sećanja (i koji) u mozgu P.M–a. Odgovor je bio – jeste! Na primer, on se najbolje sećao Vivaldijeve muzike, premda nije mogao da kaže kako se zove određeno delo. Samo je pevušio istovremeno dok je slušao. Svaki takt Četiri godišnja doba mogao je da otpeva! Za razliku od toga, tvrdio je da ne zna neka nova muzička dela, koja i nije mogao da upamti jer ih ranije nije čuo.

To je lekare navelo na pomisao da je muzičko pamćenje pohranjeno u sećanju nezavisno od ostalog, ili bar delom nezavisno. Drugim rečima, muzičko pamćenje bilo je upotrebljeno umesto onog drugog, „običnog“ pamćenja. Lekari su prijatelje i poznanike obolelog čeliste tada počeli da „nazivaju“, odnosno da poistovećuju sa određenim melodijama ili muzičkim kompozicijama. Ukoliko nije mogao da zapamti ime ili lik svog prijatelja Georga, onda je o Georgu dobio sasvim druge podatke. Na primer, određeni broj taktova Mocartove serenade! Jednostavno, muzika je korišćena kao neki provodnik.

Stoga, ako vam neko kaže: „Muzika je čitav moj život“, nemojte reći: „Ma ne preteruj! Postoje i druge važne stvari“. Jer, otkuda znate da nije baš tako?  

Kao što pokazuje ova priča, muzika prodire u naš mozak na poseban način. A i točak sudbine ume da se zavrti na neočekivanu stranu. I tada muzika može da bude od koristi, jer ima tu posebnu sposobnost da ostane naša veza sa  mnogim stvarima. Čak i onim koje ne slutimo da postoje. Ili, kako bi rekao Borhes: „Muzika je po sebi tako neodređena, da svaki čovek može u njoj naći smisao za sve“. Stoga, bar gitaru u ruke, sada kada izvesno patimo od zaboravnosti zbog apsurdno ogromnog broja besmislenih informacija kojima smo podvrgnuti. O virusima da i ne govorimo!

Fotografije za naslovni kolaž: Gaudencio Ferari Koncert anđela, freska Santuario della Madonna, Srono, Italija; Muzičar za sva vremena, rad Slavka Krunića