Kikiriki, semenke, sport za zube: Slučaj: faca

Uskočila sam sama sebi u usta kada sam rekla da ću napisati tekst o svom izrazu lica sa fotografije koju sam nedavno objavila. Za one koji fotografiju nisu videli, radi se, dakle, o izrazu lica koji izgleda kao da mi je, pre svega, baš jako vruće a da je nestalo vode, da mi je propao tiket na koji sam uplatila hiljadu evra iako nikad u životu nisam ušla u kladionicu, i recimo, da mi je omiljenu knjigu koja postoji u jednom jedinom primerku na ovom svetu upravo pojeo dinosaurus. Ništa od toga se naravno uoči te večeri na kojoj je snimljena fotografija nije desilo, osim što mi jeste, između ostalog, bilo vruće.

Da malo skrenem sa tebe i unesem malo vedrine. Juče mi, iskreno, baš i nije bio neki dan. Nije mi bila baš i neka nedelja, ni mesec, ali dan, dan mi baš nije bio. Uprkos svim obavezama i rokovima koje probijam, stvari koje ne stižem na vreme da završim a jako su mi važne, odlučila sam, ipak, da sednem u auto i odem na vikendicu. Svi koji me znaju znaju da je moja vikendica na najlepšem mestu na svetu, na mom Dunavu, koji je takav samo tamo gde je moj. Neću otkriti gde je to tačno. Svakako, napravila sam svoju omiljenu plejlistu od nekoliko pesama kao što su Tiny dancer iz Almost famous i Emotional rescue iz Bigger splash-a, te sam, kao što Rejf Fajns đuska u pomenutom filmu, i sama đuskala u kolima dok vozim, pevajući na sav glas. Nema boljeg načina da se popravi loš dan od toga.

Negde kod Golupca, gde mi obično nestane dometa i gde je muzika prestala pošto sam je slušala onlajn, pustila sam radio, dvesta dvojku, kao i obično. Bio je neki dobar blok muzike, i pre svake numere voditelji su objašnjavali sa kojeg je albuma i iz koje godine pesma. Tako, pustili su i neku pesmu Dejvida Bouvija, čini mi se da se zove Fame, odnosno slava, nikada pre nisam čula tu pesmu. Voditeljka je pročitala iz koje je godine pesma i kako ju je Bouvi snimio upravo iz želje da objasni kako je slava besmislena. Slava, rekao je Bouvi, a meni prenela voditeljka, služi samo tome da imate bolje mesto u restoranu. Ničemu drugom. Pričala je kako je Bouvi još tada, nekih sedamdesetih kada je izašla pesma, govorio kako nas mediji primoravaju i uče da slavu shvatamo kao nešto važno u životu, kako nas obmanjuju i zloupotrebljavaju. Faca je bio taj Bouvi.

Sasvim slučajno, a nimalo slučajno, kako se stvari obično u životu i dešavaju, upravo je to bila tema na koju sam želela da napišem ovaj tekst i tema koja preispituje moj izraz lica sa pomenute fotografije. Reč je o fotografiji sa jedne književne večeri. Nije bitno koje književno veče je bilo u pitanju jer takvih književnih večeri i književnika ima mnogo. Ne samo književnika, takvih ima i slikara, muzičara, glumaca, političara, takvih ljudi ima i po slavama i dečijim rođendanima. O kakvim tačno ljudima govorim – upravo o onim o kojima je govorio i Bouvi.

Reč je, dakle, o jednoj svojevrsnoj zameni teza, i ta zamena teza, čini se, u današnjem društvu narasta kao jedna smrtonosna bolest, kao epidemija, gora od ove epidemije kojoj smo zapravo svedoci. Reč je o opsednutošću slavom. Slavom i uspehom. To su, danas, dve najskuplje reči na svetskom tržištu. Nije, zaboga, srednji vek, da se ljudi bave mitovima ili bilo čime što je sakralno, da se bave lepim i uzvišenim, niti da se bave svetlošću, unutrašnjom ili spoljnom. To su sve gluposti i bilo kakve etičke kategorije ne dolaze u obzir. Uspeh, sada i odmah, pa odmah uz njega popularnost i svetska slava. Da budemo uspešni i popularni omogućava nam danas i veliki broj digitalnih medija, društvenih mreža, na kojima svakodnevno objavljuju fotografije i snimke sebe samih, kako nešto govore, recituju ili bilo šta čine. Ljudi koji u svom stanu ili na ulici sami sa sobom govore, nekakvim usplahirenim tonom, puni nekakve euforije i velikih iščekivanja. Na ta iščekivanja smo naseli. Danas svako od sebe previše očekuje, a ne zna ni šta. Važno je da se očekuje.

Čini mi se, kada sam pomenula zamenu teza, da danas više nikome skoro da i nije istinski stalo do onoga čime se bavi, već nam je svima stalo da uspemo i samo da uspemo. Rad je tu u drugom planu. Kada kažem „istinski stalo“, i ja se tu razbacujem nekim apstraktnim kategorijama. Šta je uopšte istinito i šta je istina? Istina nije važna, skoro da i ne postoji. Istina je subjektivna, a uspeh objektivan. Zvučaću konzervativnije od moje babe koja, evo, gura lagano i devedeset i treći krug oko Sunca, ali čini mi se da kada bi sve te snimke sa društvenih mreža, sve te usplahirene glasove i iskolačene oči na fotografijama ljudi pokazali nekom psihologu pre dvadesetak, tridesetak godina, čini mi se da bi svi ti ljudi dobili propisnu terapiju. Prvo lekove za smirenje, a zatim neki društveno-korisni angažman kao terapiju za resocijalizaciju.

I zato, uprkos svemu, ne pristajem na zamenu teza, ne pristajem na kolektivnu lobotomiju i ne pristajem na uspeh, naročito ne na posvećenost uspehu veću nego na posvećenost radu. Pristajem samo (a to je daleko od skromnog) na život pun životne strasti, koju i dalje vidim u očima određenih ljudi, bilo da se oni bave savijanjem radijatora, književnošću ili poljoprivredom. Pristajem na pogled pun te i takve strasti, pristajem na takav razgovor, a drugačiji razgovori i drugačiji ljudi me ne interesuju. Njima neću uputiti pogled kao sa fotografije. U suprotnom, izabraću da gledam i razgovaram samo sa Dunavom. Na sreću, takvi ljudi i dalje postoje.

Fotografije: Milica Vučković