Kikiriki, semenke, sport za zube: Slučaj: lubenica

„Najviše me nervira kada kače lubenice“, kaže mi prijatelj, „zašto bi bilo ko mislio da i mi sami ne jedemo lubenice?“ Lubenice i sladoled, rekao mi je, to najviše kače od svih fotografija. Priznajem da nisam pomno pratila kakve fotografije ljudi kače sa mora, jer se trudim, budući da nisam na moru, da ne gledam nikakva mora, daleke obale, puste plaže i pune tanjire morskih plodova, jer ovo leto ništa od toga neću videti, pa čisto, da mi ne prave zazubice. Ipak sam, u trenucima dokolice, ipak malo „prošetala“ društvenim mrežama, da vidim šta ljudi rade, gde su i kako su, budući da svakako nikoga ovih dana ne viđam. Ispostavilo se, zaista, da velika većina ljudi, ako kači neke fotografije hrane, voća tačnije, kači upravo lubenice. Niko se, recimo, ne fotografiše sa bananom, jabukom ili dinjom, nego baš sa lubenicom.

Istina je da je lubenica sezonsko voće i da ljudi leti, možda, najčešće leti jedu upravo lubenicu, ali mislim i da je, recimo, ananas jedno vizuelno vrlo atraktivno voće, takođe letnje, slaže se uz plažu, ali retko ko da se fotografiše sa ananasom. Lubenica je, ipak, trend. Lubenice i sladoledi, istina je. Pokušala sam da razumem zašto je to tako. Shvatila sam da, pre svega, lubenica ima jako specifičnu boju, jarku boju, tu boju koja aludira na nekakvu radost i priziva dobro raspoloženje, ali nije reč samo o tome. Reč je o tim nekakvim nametnutim subliminalnim porukama kojima mi međusobno komuniciramo, reč je o svetskim trendovima koji nam se nameću podsvesno, i o šiframa kojima mi podsvesno komuniciramo. Isto je i sa sladoledom. Sladoled je neretko, takođe, jarkih boja, topi se u hrskavom kornetu, treba ga pojesti odmah, dok se ne istopi na velikim letnjim temperaturma, dok nam ne ulepi prste, svu tu slast i lepljivost treba da unesemo u sebe, čim pre, kako bismo i sami bili sretniji i „obojeniji“.

Istina je da kada otvorite neke od tih sajtova na kojima nam ljudi sa dalekih krajeva sveta isporučuju primere „lepote življenja“, kao što je recimo Pinterest, uglavnom ćete i tamo nailaziti baš na lubenice, ponekad i na kokose ako se radi o nekim baš tropskim predelima. Među svojim prijateljima imam malo onih koji kače kokose, jer većina nema priliku da putuje baš toliko daleko. Zato, samo jedna fotografija komada lubenice na plaži pruža nam inicijaciju u taj svet, pruža nam priliku da se priključimo svim ostalim ljudima koji sretno žive i uživaju u životu, te mi želimo da pokažemo, sebi i drugima, kako je i nama lepo. Lubenica je, prosto, jedna oznaka, jedan brend, kao što je danas, u postapokalipsi ili postkapitalizmu koji danas živimo, sve brend.

Naše ideološke orijentacije su neretko svedene samo na majice sa printovima crvenih petokraka, Kosova, Če Gevare ili cvetnih vulvi. Naši heroji ili filozofi na čije se koncepte pozivamo pretvoreni su samo u jedan hologram, u vizual, pa na koncu i u brend, pa tako imamo maske za telefon sa likom Ničea, Frojda, ili gaće sa likom Slavoja Žižeka. To nam danas olakšava komunikaciju, olakšava plemensko raspoznavanje kao raspoznavanje životinja u divljini, što sami i jesmo, pa tako, ako neko sedne za vaš sto i na njega spusti telefon sa petokrakom, žuti kamel i ključ od renoa, ili sedne, a ima majicu „Kosovo je Srbija“, spusti ključ od BMW-a i crveni meki Marlboro, znate odmah sa kim imate posla i u kom žanru možete sa njim da razgovarate, isto kao što znate o čemu je reč ako neko okači fotografiju sa lubenicom, kupaći ili ceger sa Žižekom, ili istopljeni sladoled na pustoj plaži, znate prosto sa kim imate posla, da ne gubite vreme.

Fotografije: Unsplash