Kikiriki, semenke, sport za zube: Šta to čovek jeste

Kako se stiče osećaj viška odgovornosti? Ne znam. Možda još u ranoj mladosti kada se čovek, tačnije dete, susretne sa nekakvim životnim mukama u koje ne bi trebalo da je upućeno. Možda se na njega namerno ili nenamerno svalila tona nakvašenih reči koja mu je zapušila grlo kao bajata kifla. Kažu da mogu da bole uši od bajatih kifli. Navodno, od žvakanja. Ili od slušanja punih usta. Kažu, svest o stanju je bitnija negoli samo stanje.

I šta onda bude? Onda ta deca porastu u ljude, ljude pune nakvašenih reči i ovaj put bajatih hlebova, gde svaki taj bajati hleb pojedinačno stiska, kao kada zalogaj loše zapadne, pa ode u dušnik. A bajatih hlebova na ovom svetu ima više nego svežih. Jedino je gore tamo gde hleba uopšte ni nema. Kažu, veltšmerc. Nisam znala za veltšmerc, ali sam znala da je jednom bajat hleb zauvek bajat. Nikada ne može da osveži. Jednom kad se štedi, uvek se štedi. Nije to škrtost. Jednom sam izlila previše kupke u dlan, pa sam vraćala u ambalažu. Tada sam shvatila da to baš i nije normalno.

Štede se najviše ti neki drugi ljudi. Oni se pošteđuju. Zašto? Zato što je nama koji smo navikli uvek lakše. Navikli da trpimo, to mi najbolje znamo, znamo to toliko dobro da neretko to radimo umesto drugih. Zato padamo na sve žalopojne mamce jedva čekajući da naše sažaljenje napravi ovaj svet boljim mestom, da ne mora niko više da trpi, da istrpimo mi jednom zasvagda i za sve. I to je problem sa prevelikim egom, ne brini, nisi bolji od drugih.

Tako sam i ja jednom trpela. Trpela sam jer ja bolje umem da trpim, najbolje. Trpela sam jer mi je žao. Trpela sam toliko dok nisam ostala bez reči, bez ponosa, bez prijatelja, i na kraju, bez same sebe. To mi je bilo najdragocenije iskustvo koje sam u životu proživela i mnogo ga volim. Ostati bez sebe je jedini način i jedino mesto gde se uopšte i možeš pronaći. Ko nije ostao bez sebe načisto, taj za mene ni ne postoji. Taj glumi. Taj misli da jeste.

Nakon toga, spoznala sam sve ljude. Ti ljudi nisu jeli bajat hleb, oni su se njime gađali. Tek sam tada shvatila da oni koji trpe, ćute. Oni koji ne ćute, lažu ili se hvale. Od tada ne trpim za njih. Niti za bilo koga.

I od tada, kada okrenem leđa, baš se nikada više ne okrenem natrag. Ne iz inata, već zaboravim da je iza mene ikada išta i stajalo. Jesu li to krajnosti?

Kažu, čovekov najveći problem je što beži od onoga što jeste. To su gluposti, šta to čovek jeste, pobogu? Čovek nije ništa. Čovek nema oblik, ima samo put.

Naslovna fotografija: Pablo García Saldaña/Unsplash