Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Štutgart, Split, Beograd

AUTOR: Milica Vučković 24 May, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: Štutgart, Split, Beograd

Pomenula sam već svoj stan u Splitu i to što sam prvo veče u stanu napravila nov razmeštaj. Inicijalno, stvari su izgledale ovako: jedan mali kauč bio je na prozoru, tako da prozor koji gleda na katedralu nije mogao ni da se otvori. Pored njega, dakle pored kauča, mada doduše, i pored prozora, bio je veliki stakleni sto u „ge“, zauzimao je sigurno dva kvadrata sobe. Metalna, ogromna, kabasta konstrukcija i staklo preko – podsećao me je na neki kancelarijski sto od neke državne firme u stečaju, recimo iz „zdk“ ili iz neke od onih banaka sa srećnim imenima koje odavno više ne postoje. Uglavno, bio je tu i jedan veliki krevet sa fiokom na razvlačenje, isto nekako nasred sobe, a na vratima polica sa knjigama. Tu je bio mali trpezarijski sto, odmah ispred šporeta, da ne kažem, štednjaka.

Prvo veče, čim smo došli, popušila sam jednu cigaretu sedeći na naslonu malog kauča i gledajući kroz prozor. Nakon toga sam uspela još jedno tridesetak minuta da sedim i gledam okolo, onda sam poludela. Odšrafili smo policu, stavili je na zid preko puta, zamenili mesta velikom i malom kauču, a na prozor smo stavili stočić i stolice. Mnogo volim stočice pred prozorom, totalno mi to deluje nekako francuski. Najveći problem predstavljao mi je radni sto iz firme u stečaju, potpuno je besmislena i bespotrebna bila činjenica što je on na „ge“ i što ne može nikako negde smisleno da se smesti u prozor. Poželela sam da ga rastavim, da izbacim taj ćošak i da od njega napravim jedan dugački radni sto, da se dva pravougaona dela nastavljaju bez ćoška, ali konstrukcija se rasklapala samo inbusom. Osmicom. Nisam imala inbuse. Na setu švajcarskih noževa koje uvek imam sa sobom, na kojem imam i šrafciger, makaze, čak i malu testeru i mala klešta, nije bilo inbusa. Probala sam sa svim i svačim – makazama, šrafcigerom, kleštima, ali rupa za inbus je prosto tako napravljena da ničim pod milim bogom nije moguće odvrnuti navoj osim prokletim inbusom.

Kao što sam već pominjala, napisala sam na Instagramu: „Ima li neko u Splitu da mi pozajmi set inbusa?“, i javila mi se Doris. Ne poznajem Doris, niti ona mene, ali je došla do našeg stana, sa momkom i donela mi inbuse. Popili smo kafu, po podne sam rasklopila sto, a uveče smo se našli da joj vratim inbuse i pili smo pivo na Bačvicama, kao što sam već pominjala, pa da se ne ponavljam. Stan je već izgledao puno bolje, ali je ostao taj flekavi zid u kuhinji koji me je izluđivao. Oko šporeta je bila gomila fleka od ulja – shvatila sam i zašto. U stanu je bio samo jedan veliki tiganj bez poklopca i svako pravljenje ručka ostavilo je na zidu dodatne fleke. Sa jedne strane mi je bilo krivo da zid prekrečim, jer su te fleke bile neki mali zajednički dnevnik svih nas koji smo u ovom stanu boravili, a pored toga, u farbarama koje su blizu kuće uopšte nije bilo masne farbe. Onda se desilo sledeće…

Nakon godinu dana neuspelih pokušaja da se vidimo, moja drugarica Tea, koja je inače i većinskim delom glavna junakinja mog novog romana, javila mi se da stiže iz Štutgarta. Dva puta je otkazivala let za Beograd zbog korone, nekoliko puta i let za Tivat, jer je ideja bila da se vidimo u Herceg Novom, i sada se, eto, iz vedra neba javila mogućnost da se sastanemo ovde u Splitu. Igrom slučaja, Tea je baš pred polazak renovirala i krečila stan, poslala mi je slike dan pred put. Kao što već može da se nasluti, zid u svojoj novoj kuhinji okrečila je u plavo, upravo plavom masnom farbom, baš onakvom kakvu sam ja zamišljala u svom splitskom stanu. Razmislila sam na sekund, nisam htela da je opterećujem, ali nisam izdržala, poslala sam joj poruku. „Jel ti preteklo možda plave farbe?“ Ispostavilo se, naravno, da joj je taman preteklo kilo farbe, i tako je kilo masne farbe iz Štutgarta juče došlo u Split, a kuhinju ću, iako se uskoro vraćam u Beograd, na kraju ipak ofarbati. S. me je pitao zašto toliko želim da ofarbam taj zid, rekla sam da ne znam, da prosto volim da je lepo, da bude lepo nekome idućem ko će se ovde posle mene doseliti, i gledati katedralu sa svog trpezarijskog stola do prozora. Volim lepo. Dobro, možda malo imam i opsesivno-kompulsivni poremećaj.

Fotografije: Milica Vučković