Kikiriki, semenke, sport za zube: Svakodnevni bračni nesporazumi

Krećemo u goste, kasnimo, ali iako kasnimo ja zaista ne mogu da ostavim punu sudoperu. Dok ja perem sudove posle ručka, on se sprema, odlazi da se tušira. „Zašto pereš sudove, kasnimo, stavi posuđe u mašinu i uključi nekad tu mašinu, zašto je štediš!“

Jasno je da ne mogu da uključim mašinu za sudove zbog tri tanjira jedne šerpe i četiri čaše, to se ručno opere očas posla! Tek ne mogu da to posuđe ostavim u mašini do sutra, da se tanjiri skore, ili da sutra ne mogu da kuvam ručak u omiljenoj šerpi nego u nekoj drugoj, onoj u kojoj se sve lepi i zagori. Naravno da nemam tačan broj posuđa zbog kojeg uključujem mašinu, ali jasno je da mora u njoj da se nađe makar desetak tanjira, dobro, makar pet šest, i makar isto toliko čaša, da bi imalo smisla uključiti je. Kada sam oprala suve videla sam na dršci od rerne masne fleke, ne mogu da gledam masne fleke i da se na njih lepi prašina morala sam da oribam i rernu, a zatim i ringlu, a zatim i pločice iznad ringle. Sve je lakše oprati dok je sveže.

U međuvremenu, on se istuširao, obukao kaput i čeka. Ja, dakle, opet nemam vremena ni da se istuširam. Oblačim se i ulazim u kupatilo da se našminkam, i u svojim jedinim čitavim najlonkama koje imam u kući, koje sam malopre otpakovala, ugazim u baru, jer je u čitavom kupatilu poplava. Iako imam veliku tuš kabinu i iako je držač za peškire u samoj tuš kabini, ne znam zašto i kako on svaki put iz tuš kabine izađe potpuno mokar i napravi poplavu. Osećaj skvašene čarape, kao i osećaj sedanja na mokru dasku od wc šolje je nešto najgore na svetu.

Izlazim besno iz kupatila, tražim nove najlon čarape, ali sve druge su pocepane. Crne, crne se uvek prve pocepaju, one druge, boje kože, što kada se obuku izgledaju kao da imaš gangrenoznu nogu, one kakve nose babe, te čarape se nikada ne pocepaju. Ne znam ni zašto imam te čarape u kući, ali mi je žao da ih bacim, čekam Uskrs da ih makar iskoristim za farbanje jaja. U takvim čarapama ne mogu da obučem haljinu koju sam planirala, i u zadnji čas menjam šta ću obući.

On je u kaputu, na vratima, žali se da mu je vruće, da se preznojio, da se džabe kupao i da ne može da veruje da uvek mora da me čeka. Ovaj put u cipelama ulazim u poplavljeno kupatilo kako ne bih skvasila i „gangrena čarape“, poslednje čitave čarape koje imam u kući, ali pod se kliza, cipele imaju ravan đon, i zamalo padam i lomim kičmu na sred rođenog kupatila. Uspevam da se našminkam iako je ogledalo sasvim zamagljeno, i nadam se da nemam maskaru na zubima, jer ne vidim lepo.

U tom se setim kako nismo spakovali poklon, ne ide da poklon nosimo u rukama, i kažem mu da ode do kuhinje i da potraži kesu. On ne zna ni gde stoje kese, tamo, ispod sudopere, kažem mu, gde stoji kesa sa kesama. Vraća se sa prevelikom kesom, onom čvrstom koja može da nosi sto kila, kakva koristim kada mi ponestane kesa za đubre. Ne tu kesu kažem, neku manju. On odlazi, i vraća se sa sasvim malom providnom najlon kesom kakvu dobiješ u radnji, koja se pocepa kada u nju staviš bilo šta teže od sto grama. Ne tu kesu, kažem, te kese koristim za skupljanje govana našeg psa, te kese nisu za goste. Odlazi ponovo, vidno iznerviran, i vraća se sa manjom kesom, istina, čvrstom, ali na kesi piše ime lokalnog diskonta. „Pa ne možemo“, kažem, „poklon da nosimo u kesi od diskonta!“ On ostavlja kesu u kupatilu i kaže – „Čekam te u kolima“.

Završavam šminkanje, pazim da se ne okliznem i ne poginem pri izlasku iz kupatila, odlazim do kuhinje, kesu iz diskonta vraćam u kesu sa kesama, uzimam papirnu lepu kesu bez natpisa i u nju stavljam poklon. Pri izlasku iz kuće, setim se da nisam stavila parfem, ali čujem da motor automobila nervozno radi, i odlazim u goste bez parfema. Zato mi parfem i traje toliko dugo, kada nemam gde i kada da ga nosim.

Fotografija: Unsplash