Krenula sam na put. Odlučila sam da prođem Karpate. Osedlala sam svog šarca i zaputila se prema rumunskoj granici, Transalpina i Transfagaraš su bili moj cilj, al kad voziš star motor potera je uvek bolja od ulova, jer nikad ne znaš kad će i gde šta da se pokvari. Čovek više ceni cilj kada je put neizvestan. Kad je sam put jasan i siguran, on postaje rutina a cilj logični nastavak jednog prostog matematičkog izraza. Dosadno skoro koliko i tautologija…
Elem, prešavši granicu i približivši se planinskom masivu, stala sam u podnožje i kupila jedan kotur starog sira. Seljaci su delovali zdravo, a sir domaće. Kako sam se pakovala relativno brzo, zgrabila sam prvu knjigu od mnogih koje želim da pročitam (mada mi odavno deluje da život ipak nije duži od nizova olovnih slova koja mene zanimaju). Zašto uopšte pominjem knjige? Zato što neko čita da mu prođe vreme, da skrene misli, a neko baš da ih ispravi i nanišani na neki teški osećaj koji će se valjati po podsvesti dok ne provali u svest kao bujica.
Nazad na Karpate, tačnije napred ka vrhu. Kako je krenulo da se smrkava, našla sam jedno mesto, malo dalje od asfaltne zmije, puta kojim često idu motoristi. Pitam se samo, kada su komunisti na čelu sa Čaušeskuom gradili ovaj put kao odstupnicu u slučaju invazije sa zapada, da li su imali na umu da će to jednog dana postati trasa turizma, a da će invazija umesto kopnene ili morske biti invazija slobode. Svakako, par kilometara od tog puta našla sam jedan proplanak i tu digla šator. Prilično blizu bila je litica, blagi nagib nije mi smetao da udobno legnem u svoj šator i da kroz mali otvor posmatram drugi masiv prekoputa i na njemu male bele tačkice, verovatno ovce ili mrtve piksele koji su bledeli sa svetlom.
Mrak je pao, a sa njim i moja iluzija da će to biti jedna spokojna noć, jer je krenula kiša, hladna kiša, ona što nije romantična kad lupka po šatorskom krilu, već zajedno sa vetrom krivi konstrukciju i uteruje vlagu u kosti. Sva zemlja oko mene se suviše brzo pretvorila u blato, ono blato kroz koje postoje veoma male šanse da se krećem motociklom, naročito noću. Na vrhu nepoznate planine. Bez baterije na telefonu jer je upaljač za punjenje… crkao. Star motor je, kao što sam već rekla, neizvesnost, lutrija, zezanje. Pokušala sam da ne mislim na moguće scenarije, na klizavu zemlju i liticu pod mojim šatorom, da skrenem misli na silu kao kada vozač tramvaja izađe da prekroji šine.
Otvorila sam knjigu. Kratke priče Nila Gejmena, Na dnu okeana gde Sunce ne sija. Naslov koji obećava lomljenje a ne ispravljanje misli. Tako je i bilo, budući da se u priči koju sam krenula stoički da čitam radi o kapetanu broda koji posle brodoloma donosi nekoj ženi, sa kojom ima jako poseban odnos, jednu koščicu od prsta, objašnjavajući joj da je to sve što je uspeo da sačuva od njenog sina koji je službovao kod njega i nažalost preživeo brodolom, da bi ga kasnije u bunilu izgladnelosti ubio i pojeo jer su njih dvojica bili sami na splavu nedeljama, da bi mu žena na to odgovorila da nikad nije legla sa drugim muškarcem, te da je pojedeni dečak njegov sin… U tom hladnom mraku i bujici vode poslednje što mi je trebalo pred očima je Saturn koji jede svog sina.
Shvatila sam da mi skoro pa prvi put u životu nedostaju ljudi, bilo kakvi ljudi, samo ljudi, i oni pored kojih ću samo proći, statisti, i onih sa kojima bih razgovarala, nevažno je, samo sam jako poželela da ugledam bilo kakvog čoveka. Razmatrajući poslednje opcije pre bežanije peške u pravcu puta jer je motor definitivno zaglavljen u mulju, zamišljam kako se dokopavam asfalta i vidim mrkli mrak, duge farove automobila usred mraka koji mi obasjavaju lice i auto koji se zaustavlja. Brzo odustajem od tog plana, jer me obuzima još veći strah. Setila sam se rumenih seljaka i divnog sira koji imam kod sebe, i jedne male usne harmoničice koju uvek nosim sa sobom da bih je svirala onda kada je previše tiho. Sir i usna harmonika, to su prave stvari za prekrajanje misli čeličnih poput šina, nakon kojih mašinovođa može spokojno da se vrati u svoju toplu kabinu. Tako sam grizla karpatski sir i svirala Lili Marlen, jedinu pesmu koju znam da sviram na usnoj harmonici, bivajući sasvim pomirena sa sudbinom. Pred zoru je stala kiša, uspela sam čak i da odspavam. Ujutru sam ustanovila da mi je crkao akumulator na motoru i da mi ljudi ipak više ne nedostaju, ali o ljudima i formiranju akumulatora neki drugi put…
Fotografije: Unsplash