Kikiriki, semenke, sport za zube: Vikend sinestezija i sinhroniciteti

Petak u Vjernom psu bio je uzbudljiv. Dunja i Jela su pravile žurku kakva se nije desila još od prošle godine. Ljudi su pevali na sav glas, peli se po stolovima i visili sa plafona uz muzički izbor koji su one nazvale „krindž revija“, i stvarno je bila revija – od Ruslane i ostalih pobednika Evrovizije poslednjih deset godina, preko Rikija Martina do sestara Kovač, svih onih pesama za koje ne možeš ni da posumnjaš da su ti i dalje u glavi, a ipak jesu, i to od početka od kraja. Bilo je lepo videti ljude tako vesele i prisne, razdragane, nakon čitave godine emotivnih restrikcija i svih preporučenih distanci. Svakako, muziku nisam mnogo ni čula budući da sam radila u šanku, a moja drugarica i velika carica, Emilija, napolju.

U šanku nisam radila ne pamtim od kada, od pre deset godina… Mislila sam da više ne umem da radim taj posao. Ispostavilo se, kao i sa Ruslanom, ne da znam, već da ću očigledno zauvek imati to u rukama. Rad u šanku vidim kao sviranje nekog instrumenta, to sam shvatila. Da bi sve mogao da stigneš moraš da plešeš, da budeš u ritmu, da povežeš pokrete i raspolažeš prostorom smisleno, da odrediš i sračunaš poteze, od bližeg ka daljem, da se ne šetaš uprazno i nemaš prazan hod. Kada radim u šanku osećam se kao nekakav oktopus, neko tečno stvorenje koje menja oblik. Oduvek sam volela da radim u šanku kada su velike gužve, to je neobičan adrenalin. Svakako, oko četiri izjutra kada smo završile popis i pospremile čitavu kafanu, popušile cigaretu i rastale se, sela sam na motor i krenula kući, odnosno, mislila sam da sam krenula kući.

Vožnja po praznom gradu motorom pred svitanje je divan doživljaj, ali to sada nije tema. Tema je da sam se, sasvim podsvesno valjda, dovezla do naselja Medaković tri, gde sam živela pre skoro deset godina. Trebalo mi je par trenutaka da shvatim da tu više ne živim, da se uopšte setim gde sada živim, i zašto sam došla baš na tu adresu. Onda sam shvatila da mi se prespojio film, i da sam se zbog te noći provedene u šanku vratila na neku dvehiljade i jedanaestu godinu kada sam zaista živela tu pod Plavim mostom sa svojom prijateljicom Željkom, koja je sada u Njujorku i koju nisam videla isto veliki broj godina. Dok sam se vozila ka svojoj tačnoj adresi, mislila sam o Željki i o svom dobrom drugu Aleksandru, koji nam je tada bio šef, ali i sve osim šefa.

Aca već godinama nije sa nama, mislila sam o njemu i o kolačima koje sam mu krijumice donosila na odeljenje za intenzivnu negu na institutu za onkologiju, koje smo zajedno jeli u hodniku. Sestra mu je davala da izađe, noću, krišom, kada dežurni doktori spavaju, a mi šapućemo i jedemo kolače. Nisam mogla da se setim koje sam kolače pravila, koji su mu bili omiljeni, a onda sam shvatila da više ne mogu ni da se setim njegovog glasa, pokušala sam da ga prizovem, ali su mi se u glavi javljali neki drugi glasovi nekih živih ljudi. Najteže je upamtiti glas onoga ko dugo više nije tu. Ali Acu ne pamtim tako, ne pamtim ga iz tog hodnika, ne pamtim ga bez kose. Pamtim ga sa slamnatim šeširom na glavi i gitarom u ruci, jednog jutra u njegovoj vikendici u Slankamenu na koju je otišlo nas par posle posla. Čitav dan smo pevali, pili i jeli svežu ribu, a po podne kada je trebalo da pođemo kući, Aca je rekao da ostaje tu, u vikendici, da neće da ide nazad. Rekao je da daje otkaz, da prenesemo gazdi da daje otkaz, i mi smo se zaista vratili bez njega za Beograd. Došao je, naravno, nakon dva dana i vratio se na posao, i tako je mnogih vikenada davao otkaz, ostajao u dvorištu sa slamnatim šeširom na glavi, a preko nedelje se ipak vraćao. Pitam se da li bi stvari bile drugačije da je ipak zaista tamo ostao, daleko od posla, stresa i svih problema koji je njegov način života nosio, da li bi i sad svirao u dvorištu sa slamnatim šeširom na glavi. Uprkos tome što mi se vizir sasvim zamaglio pod kacigom, uspela sam da se dovezem kući, na pravu adresu.

Sutradan ujutru Stefan je odlučio da me vodi na ručak, u Slankamen. „Zašto baš u Slankamen?”, pitala sam. „Eto”, rekao je, samo mu je palo na pamet. U Slankamenu smo seli u neki restoran, ne sećam se kako se zove, niti sam mogla da se setim gde je tačno Acina vikendica. Hrana je bila izvrsna, pojela sam i više nego što sam mogla, i tokom čitavog ručka, iz nekog razloga, mislila sam na svog pokojnog deda Iliju. Kako bih okrenula glavu i duboko udahnula, tako mi se pred očima ukazivala slika mog dede, kako sedi u turskom sedu, na ćilimu u dvorištu posle kosidbe. Tek kada sam obratila pažnju, videla sam na asfaltu pored našeg stola gomilu opalog duda. Sedeli smo ispod velike krošnje duda, iako nisam ni znala kako dud izgleda. Zaboravila sam kako dud izgleda jer niko više u dvorištu nema dud, dud više nije popularno drvo jer puno opada, pravi masne fleke koje se ne skidaju, a niko više neće da ga jede. Niko više ne jede dud. Moj deda stalno je sedeo ispod duda, govorio je da on pravi najbolju hladovinu, obožavao je dud. Taj dud smo posekli pre takođe više od deset godina.

Fotografije: Unsplash