Kikiriki, semenke, sport za zube: Zašto sam volela da trčim

Nikada nisam volela da trčim, to je jedna debela laž, debela kao arktička foka ili južnoafrički slon. Geografiju, razume se, ne znam baš najbolje, ali sigurno da znam da sam oduvek mrzela da trčim. Kada sam bila mala, trenirala sam atletiku, ali samo trčanje na dvesta metara, štafetu, a svaki kondicioni trening preko pet kilometara ispuštam dušu, psujem trenera i sebi majku što nemam pare da treniram tenis ili umetničko plivanje, ili te neke lepe sportove gde se ne trči do iznemoglosti. U trčanju toliko nisam bila dobra, da me je na opštinskom takmičenju trener stavio da grejem klupu, bila sam rezervni trkač za štafetu ako nekoj devojci iz tima, recimo, ispadne zglob, u tom slučaju možda bih trčala bolje od nje, ali nikome nije ispao zglob i ja sam grejala klupu sve dok se nije ispostavilo da devojka koja je bila naša takmičarka u disciplini bacanja kugle nije došla na takmičenje. Moj trener Brana, setio se, odvojio je mene po strani, pokazao mi, ukratko, kako se baca kugla, i ja sam osvojila drugo mesto na tom takmičenju prvi put bacivši kuglu u životu. Lika je to. Iako mlada nada, bacanje nisam htela da treniram već na prvom treningu kada sam videla kako izgledaju moje nesuđene buduće koleginice, bacačice.

Puno godina kasnije, trojica mojih drugara i ja osnovali smo trkački tim. To, naravno, nije bilo iz ljubavi prema trčanju – ljubav prema trčanju se u meni nikada nije razvila čak ni posle istrčanih desetak polumaratona. Trčanje za mene nije bio kondicioni trening, niti atletski trening, niti trening snage, već trening jedne jedine stvari koju od malih nogu neprestano vežbam – trening izdržljivosti. Trening trpljenja. Tih godina kada sam aktivno trčala život mi je bio malo teži te mi je trčanje pomagalo da naučim da ga trčim – i život i trčanje. Trčanje me je naučilo da kada god kažem, „ne mogu više“, shvatim da zapravo mogu još, trčanje me je naučilo da svaka kriza prođe. Trčanje me je naučilo da ne odustajem, naučilo me je mnogim mantrama, meditaciji, unutarnjim stanjima koja mogu sasvim da odvojim od spoljašnjih stanja, od toga da li me nešto boli ili mi fali vazduha, trčanje me je naučilo da trčim još. Naučilo me je da o svemu mogu da mislim, osim da pomislim – ne mogu više. Toga nema kod trčanja. Onaj ko trči, čim to pomisli, gotov je, naročito tamo negde na osamnaestom kilometru gde ljude hvata najveća kriza. Na osamnaestom kilometru, za one koji su loše kondicije i koji mrze trčanje kao ja, najbolje se uči izdržljivost. Na osamnaestom kilometru čovek preispituje sebe, svoju snagu volje i sposobnost da sobom vlada, nađe se u klinču sa svojim mislima, jer trčanje je iz glave, trčanje nema nikakve veze sa nogama.

Zašto uopšte pričam o trčanju kada već više od pet godina ne trčim? Juče sam, po lepom i sunčanom danu, pošla na jednu ekskurziju motorom do Bačkog Petrovca da kupim kulen. Neki čuveni kulen kakav samo Stefan može da nađe, kojeg pravi neki Slovak u Bačkom Petrovcu. Dan je bio lep i sunčan, vozili smo se jednim motorom jer se meni nije taj dan vozilo, te sam na zadnjem sedištu uživala u lanenim pantalonama i teksas jakni dok me je topli vazuh milovao i dok sam gledala njive i polja Fruške Gore. Stefan je mnogo ozbiljniji tip nego ja, on i kada ide do radnje motorom, ide u moto opremi, u čizmama i moto-jakni, a ja, ja sam šalabajzer koji pre svega ni ne zna gde je Bački Petrovac, pošto geografiju poznajem koliko i polarne veverice i tropske medvede. Put se odužio, ali je bio lep, na motoru kada ne vozim najlepše mislim, jer se krećem a ne radim ništa, i samo to kretanje mi skreće misli od onih suvišnih stvari, ostane mi samo neka prelepa suština. Zen budizam i održavanje motocikala – pročitajte tu knjigu pa će vam biti jasno o kakvom je meditativnom stanju reč.

U popodnevnim časovima, negde kada smo prešli skelu koja vozi za Banoštor, naoblačilo se. U daljini put Beograda videlo se da pada kiša, ali sam se nadala da će oblaci proći ili da ćemo mi izmisliti neki novi put i da ćemo ih zaobići. Pisalo je da smo za dva sata kod kuće, pomislila sam – ne može da bude strašno. Ne bi bilo strašno da bilo gde na putu piše da se gradi most kod Stare Pazove i da je put zatvoren, i da se dobrih sat vremena nismo vozili, lutajući po nekim prašnjavim njivama, dok su vetrovi koji su najavljivali oluju tu prašinu dizali i bacali nama u oči i usta. Neočekivano me je obradovao ukus blata u ustima, podsetio me je na detinjstvo. Kada smo se najzad makli iz tih njiva i preživeli sve rupe na putu, kiša je polako počela da pada. Znala sam šta se sprema, nebo ispred nas bilo je crno.

Naredna dva sata po jakom pljusku, klizavom putu i velikoj hladnoći, žmurila sam. Moja već dotrajala leđa bolela su me toliko da bi me fizioterapeut sigurno obesio kada bi znao ne da se vozim motorom uprkos zabrani, već da se vozim motorom po kiši u teksas jakni. Žmurila sam i setila se svih onih pretrčanih kilometara, svih onih „hajde samo do sledećeg drveta“, „hajde samo još sto koraka“, „hajde samo još ovaj kilometar koji posvećujem tom-i-tom“. Svih onih, dakle, mantri i obmana, svih onih trikova i igrica izdržljivosti koje sam kroz trčanje naučila. Toliko sam se zamislila da nisam uopšte osećala ni hladnoću ni bol. Mislila sam o pesmama, omiljenim knjigama, najdosadnijim knjigama koje sam u životu čitala, mislila sam na francuskom, pokušavala sam da se, iz nekog razloga, setim francuskog, setila sam se svoje profesorke francuskog iz gimnazije, setila sam se gimnazije, pokušavala sam da se setim hodnika i rasporeda prostorija, mislila sam o trešnjama, o dalekim obalama, mislila sam o mravinjaku u koji sam jednom ugazila i crvenim velikim mravima koji su me ujedali po stopalima, mislila sam o svemu onome što sam mislila da sam davno zaboravila. A onda smo došli kući, i pod vrelim tušem, mislila sam kako sam stvarno budala i šalabajzer. Ako ništa, makar sam položila još jedan test izdržljivosti.

Fotografije: Milica Vučković