Moramo da prestanemo da romantizujemo nasilje za naše dobro

Skrolujem pre neko veče Fejsbuk i naiđem na vest da je jedan gimnazijski profesor iz Beograda suspendovan zbog brojnih pritužbi roditelja, po kojima je neretko vređao i psihički maltretirao svoje đake. Ne znam ništa o čoveku, samim tim ne znam da li su optužbe tačne ili ne, što nije toliko ni bitno jer ovaj tekst nije o njemu. Pažnju mi je zapravo skrenuo komentar jedne Fejsbuk prijateljice koja je, podelivši ovu vest, navela kako je ona svojevremeno imala sličnog profesora u gimnaziji. Kako kaže, taj profesor joj je više puta rekao da ne treba da pati zbog četvorke, jer je glupa da bi imala veću ocenu. I dodaje kako ju je to sjajno isprovociralo da ga razuveri, te je naučila za peticu, da bi joj kasnije na fakultetu to stečeno znanje značilo, pomogavši joj da lako položi ispit iz predmeta koji joj je nekada on predavao.

I ma koliko se trudio da ne komentarišem, toliko sam već godina na Fejsbuku da znam da su rasprave na ovoj mreži čisto gubljenje vremena koje čoveka mogu samo da iznerviraju, pokleknem i prokomentarišem njen primer. Krajnje nebiranim rečima kažem šta bih ja uradio kada bi sutra neki profesor mojih ćerki rekao da ne treba da žali što ima četvorku jer je glupa da bi imala veću ocenu. I tu se naravno uključe još neki ljudi, kako to već inače biva na ovoj mreži, i kreću jedni da se slažu sa mnom, a tu su naravno i oni drugi, koji su se potrudili da me uvere kako sam baš ja primer tih roditelja koji misle da su pokupili svu pamet ovog sveta. Smatraju da sam upravo ja primer roditelja koji previše štite svoju decu i mešaju se u stvari u koje se ne razumeju. Navedu oni meni još neke primere iz svog odrastanja, kažu kako su njih pojedini profesori nazivali guskama, kokoškama, šamarali ih, vukli za zulufe, ali sve su to radili za njihovo dobro. Sve te metode su, kako kažu, bile način da ih motivišu da više uče i danas, nakon toliko godina, sa lepom uspomenom se sećaju tih profesora i zahvalni su im što su ih naterali da pomere granicu.

Da li je moguće da toliko ljudi danas nema problem sa svim ovim? Odnosno, da toliko ljudi ne samo što nema problem sa onim što se nekada dešavalo, već smatraju da su i danas takve i slične metode prihvatljive? Kao što sam ranije pisao ovde, ne treba postupke ljudi od pre nekoliko decenija suditi po današnjim kriterijumima i pogrešno je sa ove vremenske distance napadati te prosvetne radnike koji su bili deo jednog davnog vremena, ali zar zaista smatramo prihvatljivim da današnje đake, na pragu 2023. godine, uče ljudi koji će im, osim znanja, koje se sutra lako zaboravi, preneti i komplekse i traume koje godinama ne mogu da izblede?

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Sad neko može da ovo pročita i kaže kako su ove današnje generacije preosetljive i kako su za to najviše krivi upravo njihovi roditelji koji su previše zaštitnički nastrojeni, ali odakle bilo kome ideja da neke prethodne generacije nisu bile podjednako osetljive, samo nisu smele to i da pokažu? Plašile su se da dovedu u pitanje nečiji autoritet, jer su živeli u sistemu koji je počivao upravo na slepom prihvatanju svih vrsta autoriteta. Od političkih, pa sve do prosvetnih. Danas je lako sa setom se sećati tog vremena i pronalaziti u njemu samo one lepe primere, od famozne mitske klupice na kojoj si bezbedno mogao da spavaš usred parka, do strogih ali pravičnih profesora koji su pokušavali da nas slome, ali su nas zapravo samo ojačali. Sve je to u redu, ali šta je sa svim onim nekadašnjim đacima koje su profesori pokušali da slome, a koje su na kraju zaista i slomili?

Različiti ljudi različito reaguju pod pritiskom, stresom, a pogotovu ako ih neko vređa i ponižava. Nekome će izjava da je glup i da nije za školu biti motiv više da demantuje onog ko je to izrekao, ali nekom drugom, posebno ako uzmemo u obzir da je reč o tinejdžerima koji i bez nekih nasilnih profesora imaju već dovoljno problema, nesigurnosti i kompleksa, takve reči će samo biti potvrda nečeg u šta on i sam sumnja.

Problem da se sve ovo prevaziđe je i taj što živimo u društvu koje, osim samog autoriteta, možda jedino više voli autoritet sa čvrstom rukom. Ne samo kada je reč o prosvetnim radnicima. Pogledajmo samo sport. Sa koliko simpatija navijači govore o trenerima koji urlaju na igrače, psuju ih i vređaju. Veruju da je njihovo ponašanje dokaz strasti, posvećenosti, želje da iz svojih igrača izvuku maksimum. Vrlo slično onome što ljudi govore i za pojedine profesore. I sve bi to možda imalo smisla ako bi se potvrdilo da je to jedini način. Ako bi sutra neko izneo dokaz da, kao što fudbaleri ili košarkaši ne mogu dobro da igraju ako trener ne urla na njih, isto tako ni đaci ne mogu da nauče matematiku, fiziku ili istoriju ako ih neko ne ponižava. Problem je samo u tome što ima previše dokaza o sjajnim prosvetnim radnicima koji su drugim metodama, bez ikakvog psihičkog nasilja, uspeli da svoje znanje prenesu na učenike.

Ako ti je jedini način da učenika motivišeš da uči tako što ćeš ga provocirati i vređati ga, onda nisi za taj posao. Ako ti položaj zavisi od autoriteta, a autoritet gradiš strogoćom, dok strogoću pothranjuješ šikaniranjem đaka, trebalo je da se baviš nečim drugim. Bez obzira na pozivanje na slične primere iz prošlosti. Prošlost treba ostaviti tamo gde je. U nekoj davnoj prošlosti bilo je dosta nastavnika koji su đake udarali prutom po rukama i terali ih da kleče na kukuruzu, i verovatno su im neki od tih đaka kasnije bili zahvalni na znanju koje su im preneli, ali kao što smo složni da su takve metode danas neprihvatljive, isto tako treba da se složimo da posao profesora nije da mlade ljude psihički maltretira. Sve te promene su deo evolucije koja je neminovna i što pre je prihvatimo, pre će nam svima biti lakše. A da bismo ih prihvatili, za početak samo treba da prestanemo da romantizujemo nekadašnje nasilje, pravdajući ga da je bilo za naše dobro. Čak i ako verujemo da je neka od tih metoda bila presudna da iz nas izvuče maksimum, pitajmo se da li smo sigurni da nije postojao nijedan drugi način. Nemoguće bi bilo da nije.