Pouke iz prošlosti: Čežnja za bekstvom
Život je postao nepodnošljiv.
Nisam ja jedina koja tako misli. I nije samo jedan razlog ili znak koji nedvosmisleno govori da je život, ponoviću, zaista nepodnošljiv. Beznadežan. Pod uslovom da se ne tešimo tuđom nesrećom. Jer uvek ima mnogo nesrećnijih.
Nisam verovala da će doći dan kada će želja da zauvek otputujem iz ovog grada biti tako snažna. Da li će se tako nešto ikada dogoditi? Koji sve uslovi treba da se steknu, pa da najzad donesem odluku i odem? I koje je to mesto gde bi se moglo pobeći? Gde se neću osećati prevareno kao ovde gde sam rođena. Bilo bi sasvim prirodno da jedno takvo mesto mora da postoji. Za početak, bar bez plastike (a posebno plastičnih flaša!) i propagande svake vrste, odnosno njenog razotkrivanja, što se, potom, ispostavlja samo kao nova propaganda. Bez ljudi koji se, ne znajući više šta da misle, prave da te ne prepoznaju na ulici, kriju pogled i ne zaustavljaju. Obeshrabruju, međutim, tragični podaci o tome da svetom, koji sav podrhtava i odjekuje od ratnih bubnjeva – korača nepregledna reka izbeglica. Hoću li im se pridružiti i kako da se laktam kad ne umem ni ovde odakle potičem? Gde je taj pravedan grad koji još nije postao stecište nepravde?
Pre pedeset i više godina, vikend je za mnoge Beograđane podrazumevao odlazak u Trst vozom. Tamo smo kupovali farmerke i sapune, jeli picu i – vraćali se kući. Podaci govore da Beograđani poslednjih godina ponovo masovno odlaze u Trst i sad tamo kupuju stanove. U stvari, izgleda kao da ga, malo po malo, naseljavaju. Dvadesetak hiljada se već odvažilo, prodalo nasleđene kvadrate od roditelja i rodbine, sa čvrstom odlukom da će im tamo biti i bolje i lepše. Doduše, treba imati u vidu da vrlo pristojan stan u Trstu košta kao šupa u beogradskom prigradskom naselju. Takođe, cena kvadrata u istorijskom centru skupog Milana ista je kao na nekoj „ekskluzivnoj lokaciji“ opštine Novi Beograd. Ne razmišljam naročito o tome ko ih kupuje. Ima svakako i starijih. A možda su i svi uglavnom zreli ljudi. Da li su optimistični i odvažni ovde ili su samo obični snobovi? Od čega tamo žive? Od penzija? Da li ih Italijani smatraju građanima druge vrste? Reklo bi se da se odlično osećaju. Možda su ipak debelokošci.
U nezaboravnom romanu Nevidljivi gradovi pisac kaže:
„Grad je bolestan i pokušava da se navikne na svoje rane.“ Bolno je to za građane, razmišljam dok uzdišem.
I u knjizi Kapija Balkana govori se o istoriji grada koju obeležavaju neprijatelji.
„Često čitav grad pati zbog samo jedne zle osobe“, napisao je starogrčki pesnik Hesiod još u 8. veku pre nove ere, kada gradovi nisu nimalo bili nalik ovim današnjim. A ipak je bilo tako. Dovoljna je jedna zla osoba.
„Veliki grad ne treba brkati sa gusto naseljenim mestom“, smatrao je Aristotel. I on je imao pravo.
Kako umetnost i kultura, odnosno čitava umetnička atmosfera (u koju spada i arhitektura) deluju na narav i običaje ljudi, vidi se lako u načinu ponašanja stanovništva. Dok nesigurno koračam neprepoznatljivim ulicama, dolazim do zaključka da smo potpuno odustali od etičkih i umetničkih normi, i da takav jedan gnusan mikrokosmos usađujemo u zenicu oka onima koji tek počinju da žive. Drugim rečima, do njih nam uopšte nije stalo. Nemojte da vas neko ubeđuje u suprotno!
I odakle tolika moja ozlojeđenost? Zašto se povećava broj mesta u Beogradu gde odbijam da zađem? Zašto žmurim kada prelazim Brankov most da ne bih slučajno pogledala u smeru Beograda na vodi? Zašto taksista počinje da se cereka kada me vidi kako navlačim kapu preko lica dok prolazimo pored bivše Železničke stanice i onog spomenika? Zašto nikada nisam bila (niti planiram da idem) u tržnom centru „Galerija“? Zašto nikada neću otići u novi bioskop „Odeon“? Zašto mi se srce cepa u blizini Donjeg Kalemegdana? Zar je sve to toliko strašnije od onog Beograda koji sam zatekla, došavši na svet 1959. godine? Jeste. I, kao što sam rekla, nepodnošljivo je. Sva je prilika da sam iščekujući bolje dane, potrošila sve urođene zalihe sreće, nade i strpljenja koje sam imala kada su me izneli iz porodilišta u beogradskoj Višegradskoj ulici.
Godine 1977. Srpska književna zadruga objavila je zbirku eseja Umetnost u nedostatku dokaza kompozitora, muzikologa i istoričara umetnosti Dragutina Gostuškog. Pasus iz ove – inače jedne od najvažnijih knjiga moje kućne biblioteke – biram za kraj teksta:
Samo su dva glavna instrumenta kojima se oduvek vladalo svetom; strah i privilegije. I, po diktatu prakse, ova su dva pojma tesno povezana, ma kako izgledala semantički daleko. Naime, za ulivanje straha potreban je aparat koji obezbeđuju privilegisani. Da bi pak ovi drugi ostali odani, potrebno je uliti im strah od gubitka privilegija.
Naslovna fotografija: Trst, Trg Venecija; izvor Wikipedia