Pouke iz prošlosti: Mobilni, stres i nevaspitanje

„Svako od nas ima tri života: javni, privatni i tajni.” Tako glasi rečenica iz čuvenog filma Savršeni neznanci (Perfetti sconosciuti) italijanskog reditelja i pisca Paola Đenovezea iz 2016. godine. Ova filmska drama u središte zbivanja stavlja pametni mobilni telefon koji Đenoveze naziva „crnom kutijom naših života”. Ili, naših ličnosti. Jedne večeri, grupa prijatelja reši da oslobodi sadržaje svojih pametnih telefona i na videlo izlazi ono što niko od njih nije očekivao.

Zvuči bizarno, a ipak je tačno: u telefonu su često pohranjene tajne koje nikome, pa ni najbližoj osobi, nismo u stanju da kažemo. To je jedan od razloga zašto ih većina vlasnika takoreći opsesivno nosi sa sobom. Tajne su uvek postojale, pa i prevare među bliskima. Međutim, ova mala sprava, ovaj tehnološki napredak, otvorio je širom vrata upravo rasejanom tajnom životu, kakav god on bio. Pametni telefon kao da se pretvorio u Pandorinu kutiju. Tu kutiju nije mogućno lako otvoriti. Zaključana je pomoću kodova i skrivena tajnim identitetima.

Čini se kao da je 1994. godina (tada se pojavio prvi pametni telefon) bila veoma, veoma davno. Od tada, pa naovamo, štošta se promenilo u životu ljudi, baš kao što su se promenili i mobilni telefoni. Postali i su pametni i neophodni. Eto, čak i za decu, samo da bi pohađala osnovnu školu. Ko je mogao da pomisli da će se tako nešto dogoditi? A možda je ipak i mislio? I priželjkivao čak.

Da li smo se upitali zašto danas, u neverovatno kratkim vremenskim razmacima, proveravamo i kontrolišemo naše mobilne telefone dok sedimo u prijatnom društvu najboljih i najdražih prijatelja? Viruckati svaki tren u sadržaj sopstvenog telefona u takvim prilikama upućuje, pre svega, na veoma loše vaspitanje. Jednostavno, uvredljivo je za one sa kojima tobože razgovaramo. Ali to loše vaspitanje toliko je rasprostranjeno, da više niko nije iznenađen što onaj drugi netremice gleda u ekran i ne obraća pažnju na sagovornika. Kakvo gledanje u oči? Ma koje pomno slušanje sagovornika? To je zaista stvar prošlosti. Doduše, ne tako daleke.

Razbijena pažnja i poljuljana usredsređenost – budući da su telefoni postali i uzrok rasejane pažnje – nisu samo stvar nevaspitanja. To je često i nedvosmisleni simptom teškog stresa. Da li je reč o poslovnim zadacima koje nam od 0-24 zadaju šefovi na poslu (ima tu često i mobinga), prijatelji koji više ne umeju drugačije da se druže? Ili je uzrok mučni politički život, takav da ne omogućava prirodan tok informacija, već samo onaj pritajeni, putem mreže? A možda i marketing? Obaveštenje o parkingu? Ili nastavnica matematike koja saopštava roditelju da je dete dobilo slabu ocenu na kontrolnom? Oh, možda se javlja skrivena simpatija? Ili možda više od simpatije? Kratak zvon, i druženje zajedno sa pažnjom skače u vodu.

Ako umesto da pričamo, čavrljamo, smejemo se i gledamo lica naših voljenih prijatelja ili članova porodice, upiremo pogled u ekrančić telefona – nešto ipak nije u redu. Ova pojava toliko je raširena, da su o njoj u svetu objavljene brojne psihološke studije. Neki radovi govore o trenutnom, znatno promenjenom stanju međuljudskih odnosa izazvanog pandemijom i činjenicom da su i učenje i rad zavisni od tehnoloških sprava i interneta. Pojedina istraživanja donose bolna saznanja o tome šta je dovelo do ključnih promena u druženju, sve do opisa ozbiljnih psihičkih problema. U nameri da opišu ovaj novi način površnog druženja, Amerikanci su čak izmislili reč phubbing koja ujedinjuje reč telefon i nipodaštavanje, ili bolje reći – ignorisanje.

Utvrđena je neposredna veza između osoba koje su preko svake mere vezane za svoj mobilni telefon i količine stresa koji ih obuzima. Slično važi i za potištenost. Jesmo li svi postali pomalo potišteni zbog toga što se na ovaj način družimo? Mali je broj onih koji se ne štrecnu kada začuju da je stigla nova poruka. Neko čak i nesvesno pogleda u displej telefona, bez namere da odgovori. Sve upućuje na to da su mobilne tehnologije, odnosno uređaji sa aplikacijama i stvoreni da bi nam privlačili pažnju i potpuno nas lišili samokontrole. Međutim, to srećom ne važi za sve. Jer oni koji su zaista druželjubivi, prijateljski nastrojeni i teže ka društvenom skladu i dalje biraju druženje bez uznemiravanja. I verovatno smatraju da je phubbing ne samo znak nevaspitanja, već svakako – veoma neprijatno iskustvo.  

Naslovna fotografija: Shutterstock