Pouke iz prošlosti: O porodičnom blagu i muzici

U zbirci pripovedaka Le labrene genijalnog italijanskog književnika Tomaza Landolfija (1908-1979) napisanoj 1971. godine, dakle pre pola stoleća, nalazi se i gotska priča o uzaludnom pokušaju propalog aristokrate da se po svaku cenu dokopa skrivenog blaga svojih predaka. On to čini kako bi osvojio srce žene kojoj ne pada na pamet da ga voli siromašnog. Jer, u njegovoj porodici postojao je običaj da se budućim naraštajima, odnosno naslednicima, ostavljaju šifre sa podacima gde je sakrivena određena količina zlata i dragulja. Kada u mračnom podrumu svog zamka pronađe cedulju na kojoj je zapisana tajanstvena, šifrovana poruka, u njemu se rađa nada da će doći do bogatstva i tako osvojiti srce nemilosrdnice. A zatim i biti srećan. Zato odlazi kod najpoznatijeg šifranta. Posle niza peripetija, kriptogram je rasvetljen i glasi: „Volim Mirtu i to je moje najveće blago“. Naravno, plemić je duboko razočaran, ali dobija pouku o važnosti ljubavi.

Da li preci mogu da ostave dovoljno blaga da obezbede bezbrižan život svojim naslednicima? Kada kažem blago, mislim na blago u draguljima i zlatu, nešto kao u Pričama iz 1001 noći. Da li takvi običaji postoje? Novac i akcije su nešto drugo. Istini za volju, i ogromne količine novca, danas mogu da nestanu jednim pritiskom na dugme! Novac se brzo zarađuje i munjevito troši. O tome da porodični nakit može da isprati čitav jedan život, govori sledeća priča. Nije izmišljena, istinita je.

O uticaju na nas, i uopšte tragovima „belih Rusa“ koji su pobegli iz domovine posle Oktobarske revolucije i došli u Srbiju, mnogo je pisano. Njihova uloga možda se najviše primećuje u arhitekturi kojoj ni pijuci nekih naših posleratnih arhitekata, rešenih da grade po pravilima nove estetike, nisu mogli mnogo da naude. Mada, sudeći po onome što se sada dešava, ta tvrdnja nije konačna.

Dakle, 13. avgusta 1890. godine u Sankt Peterburgu, u imućnoj porodici intelektualaca, rođena je devojčica. Njeno ime nije od neke posebne važnosti. Ali recimo da se zvala Klaudija. U vreme kada je izbila Oktobarska revolucija, bila je apsolvent čuvenog Petrogradskog konzervatorijuma, pijanistkinja, a njena rođena sestra solo pevačica, koja je kasnije napravila karijeru u Americi. Klaudijin muž podelio je tužnu sudbinu caru privrženih inženjera – streljan je. Ona se u Srbiji obrela dvadesetih godina prošlog veka. Sa sobom je dovela i malog sina Borisa. Tragovi govore da je u Novom Sadu 1923. ili 1924. godine, počela da drži privatne časove klavira. Zatim je 1934. godine, takođe u Novom Sadu, postala profesor muzike u Srpskoj gimnaziji. Sa privatnim časovima klavira i teorije muzike nastavila je u Kikindi i drugim vojvođanskim mestima. Četiri godine docnije se doselila u Beograd. Kupila je veliki stan u Brankovoj ulici. Ponekad je i dalje podučavala đake klaviru, ali od toga svakako nije mogla sasvim da izdržava sebe i dete. Srećom, posedovala je izuzetan porodični nakit i dragocene predmete koje je, verovatno s nelagodom – prodavala. Kako li ih je samo donela? Koji su to bili putevi što su vodili do Srbije iz jedne tako opasne oblasti? Koliko toga je i kojim prevoznim sredstvima mlada udovica uspela da donese? Očigledno mnogo. Svakako dovoljno da život provede u relativnom miru. Pogađate i zašto. Finansijske prilike bile su potpuno drugačije. Valjda se nije ostavljalo sve bogatstvo po samoposlugama. A istinsko bogatstvo imalo je svoju cenu. Sporije se živelo i trošilo. Ljudi nisu bili kupoholičari.

Inače, Klaudija je govorila srpski sa zvučnim i nepogrešivim ruskim akcentom, a pored klavira, ponekad je držala i časove ruske konverzacije. Bila je onižeg rasta, imala je plavu kosu i veoma krupne plave oči. Ten – kao alabaster. Prava dama. Iz svojih vitrina vadila je čašice i služila goste likerima raznih boja. Da li ih je sama pravila? Ne bi se reklo da je rado ulazila u kuhinju da kuva! U poznim godinama, držala je samce (i to besplatno, kao prava propala grofica!), ali isključivo studente medicine koji su brinuli o njoj: da pije sve lekove, da iz prodavnice nabave ono što joj je potrebno. Njen sin je kao inženjer radio u Komandi vazduhoplovstva u Zemunu i Novom Sadu. Za vreme Drugog svetskog rata bio je u zarobljeništvu. Posle rata, postao je profesor univerziteta, potom penzionisan u činu pukovnika.

Možda se pitate kako znam sve ovo o petrogradskoj pijanistkinji koja je u našoj sredini širila ljubav prema klasičnoj muzici i lepim manirima pre mnogo godina? Znam zato što je moj deda čuo za nju i angažovao je da njegovoj deci, mojim tetkama, stricu i ocu – drži časove muzike. Iz tog odnosa, razvilo se prijateljstvo. Posebno sa mojom tetkom. Ne mogu da preskočim ni ljubav njenih mladih učenika prema muzici. Ovi su je potom preneli na svoju decu, a onda i oni na svoju. Tu spadam i ja, kao i moje sestre. I što je posebno zanimljivo, tetka je sačuvala možda jednu od poslednjih dragocenosti učiteljice klavira, njenu uspomenu na Rusiju: kutiju za lekove od srebra i poludragog kamena. Izgleda da su Klaudijine uspomene, odnosno porodični nakit, trajale i priticale joj u pomoć koliko je trajao i Klaudijin život. On se ugasio kada je navršila devedeset i devetu godinu.

I zato sada možemo da raspustimo maštu, da zamišljamo kakav je bio ostali nakit koji je Klaudiju u Srbiji održavao u normalnom životu. Carski! Kako često kažemo za takve predmete. A posebno ako su iz Rusije. Koliko je bola bilo sakriveno u prodatim uspomenama iz porodice i domovine? Možda je klaviristkinja izbegavala o tome i da misli dok je nosio život u Srbiji. Da li su srpski kupci njenih dragocenosti i dalje živi? Imaju li pojma koja se priča krije iza tih predmeta? Da li i oni, nekim sticajem okolnosti, vole muziku? A i ako je vole, pitam se –  koju?

Naslovna fotografija: Kutijica za lekove – muzička uspomena na rusku profesorku