Imam rodbinu koja ima svo povrće koje možete da zamislite u svojoj bašti. Ljubičasto, žuto, narandžasto u nizu. Ja nemam, ja moram da odem po njega na pijacu laganim hodom, gde je svaki korak sličan, ako ne i isti. Nogu pred nogu, sa pokojim mimoilaženjem bare ili raspadnutog paradajza koji paradira na betonu kao dokazni materijal. Onda kupujem povrće, seljaci mi pomažu da ga smestim u ceger sa natpisom kakvog filmskog festivala ili izdavačke kuće.
Znam da većina voli da kuva subotom kompleksnija jela, jer su ljudi konačno duže kod kuće, ali ne i ja. Ja odlučujem da ću naslagati povrće u pleh, okupati maslinovim uljem, ubaciti preko začin za grčku salatu i pustiti da se znoji u rerni, kao naša tela u Epiru i Tesaliji, Lefkadi ili svima dragom Halkidikiju, onda kada imamo sreće da se tamo ovaplotimo.
Tikvice, patlidžani, krompirići mladi i bukovače. Dok sečem i slažem, slušam džez, improvizacije, muzičar zna šta radi, ja ne, ali osećam da i njegove note i komadi mog povrća imaju smisla. Kao da ne možeš da pogrešiš, a i ako se to desi jednom notom, već sledeća nas vraća na pravi put. Spontana subota, komadi nejednake veličine, džez kao kontrapunkt mom mediteranskom ručku, čiji će konačni dodatak biti komadina sira belog kao crkve grčkih sela. U istom trenu – i njujorški zadimljeni klub i vetrovi puni joda i marama umesto haljine na vetru.
Moje subote su čista improvizacija, neodlučna sam da li bih pre igrala sirtaki ili slušala Koltrejna, ne znam ni šta da kuvam i onda nekako najčešće završim s povrćem u rerni i fetom od koze čiji rog nekog maštovitog može da podseti na trubu.
Fotografije: Ana Vučković Denčić
Pouke iz prošlosti: O porodičnom blagu i muzici
Ivan Tokin: Čelsi
Trenutno nema komentara! Budite prvi