Pouke iz prošlosti: Poruke morbidnog melanholika
Sigurna sam da neću biti pogrešno shvaćena ako kažem da je današnja književna produkcija premašila moju maštu i očekivanja kada je reč o broju naslova koji se svakodnevno štampaju. Prava hiperinflacija knjiga! Podrazumeva se da ne mislim kako knjige ne treba objavljivati, niti da svim izdavačkim kućama dobro ide posao. Naprotiv. Verovatno da su mnogi izdavači, kao i kupci, ostali bez daha pred novim, znatno uvećanim cenama hartije. Ko će onda kupovati knjige kada sada budu poskupele (a neke već jesu)? U stvari, da li ste primetili da su knjige poskupele? I kako ćemo onda odlučivati za koju treba dati poslednju paru?
S druge strane, stiče se utisak da nema osobe koja nije napisala i objavila neku knjigu. Odjednom su svi postali pisci. Kao u filmovima američke B-produkcije. I tu čitalac nailazi na zamke: u nepreglednom šarenišu neke velike knjižare tržnog centra, nikako ne može da razdvoji žito od kukolja. Nekada su takozvani „laki“ romančići (Život, Ljubavni vikend roman) živeli svoj kratak vek u kioscima. Međutim, sada su uglavnom svi zajedno pomešani – i klasici i bestseler autori, priručnici iz nadrilekarstva (jedan po zlu čuveni autor kod nas drži prvo mesto po prodaji već duže vreme), popularne psihologije i kulinarstva. Te knjige su tražene, premda ne i nužno čitane. Dizajneri su naučili marketinški zanat. Sve korice deluju primamljivo na ovaj ili onaj način.
Posebno me užasavaju takozvani plodotvorni pisci za koje me niko neće ubediti da nisu skribomani. Svakih nekoliko meseci objavljuju svoju „ključnu“ knjigu. S neutaživim entuzijazmom daju intervjue, objašnjavaju šta su hteli da kažu, penju se i po listama bestselera. Imaju mišljenje o svemu. Zato se ponekad desi da izađem iz knjižare, obeshrabrena zbog sveta u kojem živim, namerno ne kupujući ništa. Vraćam se kući i među požutelim izdanjima pronalazim nešto što je istorija književnosti već potvrdila. A i ja sama odavno odabrala kao nedostižnu književnu vrednost.
Zbog toga, a možda i zbog užasa rata koji je počeo u Ukrajini, odlučujem se da otvorim zbirku pripovedaka Nikolaja Vasiljeviča Gogolja (1809-1852) – Večeri u seocetu kraj Dikanjke. Gogolj je, inače, rođen na ukrajinskom tlu, u kraju koji njegov biograf Vladimir Nabokov (1899-1977) naziva Malom Rusijom. Na fakultetu smo Gogolja izučavali kao velikana ruske književnosti. Dakle, u predgovoru Gogoljeve zbirke iz 1831. godine koju je, navodno, zapisao pčelar Rudi Panjko, kaže se ovo:
„Čudna mi čuda: ,Večeri u seocetu kraj Dikanjke’! Kakve su to pa Večeri’? I to ih svetu nudi nekakav pčelar! Bože, zar je malo gusaka očerupano za pera i krpa potrošeno za hartiju? Zar je malo ljudi svakojaka soja i staleža umrljalo prste mastilom? Sada naspelo i pčelaru da se i on povede za drugima! Vere mi, toliko se nakupilo štampane hartije, da uskoro čovek neće znati šta da u nju uvije!“
Dakle, i Gogolj je u davna vremena mislio vrlo slično! Toliko uzalud potrošene hartije i isto toliko sujetnih samoproglašenih spisatelja!
Gogoljevu genijalnost ne bi trebalo posebno dokazivati, a kamoli je dovoditi u pitanje. Međutim, valja se podsetiti da se on kajao zbog potrošene hartije čak i za potrebe štampanja sopstvenih dela. Spalio je svoju prvu poemu Hans Kihelgarten. Isto je učinio i sa nastavkom Mrtvih duša. Pred očima užasnutog sluge i u nastupu bolesti i usplahirenosti, plamen sveće, držane Gogoljevom rukom, progutao je manuskripte nastavaka tog velikog romana.
Da li je, i sam upavši u „magični haos“ (kako su neki književnici opisali Gogoljevo delo), lišio čovečanstvo svojih najboljih knjiga? Ili je na vreme sam izabrao da svetu ostavi samo ono izuzetno? Ili je bio morbidno melanholičan, kako je tvrdio Nabokov. A možda su ga jednostavno samo pogrešno lečili, temeljnim čiščenjem creva, puštanjem krvi i tako pospešili njegovu neuhranjenost. Kratko rečeno, kao običnog ludaka. A on to svakako nije bio. I u to će se uveriti svako ko, ako možda ne obiman roman Mrtve duše, onda bar pročita neku od njegovih priča.
Možda baš Večeri u seocetu kraj Dikanjke? Ili Začarano mesto, Portret, Šinjel, Nos? Zaista, Nikolaj Gogolj je svojom pričom pretvorio nos u glavnog junaka jedne fantastične priče. A u ranoj mladosti stvarno je mogao svojim dugim šiljatim nosom da dotakne donju usnu. Namerno je nosio levu cipelu na desnom stopalu i obrnuto. I hodajući ulicama Sankt Peterburga pričao sam sa sobom. Sada te njegove monologe umnožavaju senke njegovog duha.
Uprkos statistici koja govori da se u knjižari svi najradije hvataju za najnovije bestselere, posegnimo za knjigom onog koji za njih uopšte nije hajao.
P.S. Srećom, za ovaj tekst nije bilo potrebno trošiti ni drva ni krpe. A ni sveću. Jednim pritiskom na dugme, nestaće.
Naslovna fotografija: Kuća u kojoj je Gogolj umro 1852. godine i gde je spalio Mrtve duše; izvor: Wikipedia
